Izvor: B92, 11.Dec.2010, 12:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Munze konza na ribarskoj rivijeri
Ispred veslačkog kluba grupa plećatih momaka igrala je na male goliće kao deo zagrevanja pre nego što će ući u čamce i napraviti svoju trenažnu dnevnu rutinu između turističkih brodova sa opuštenim putnicima, koji su ispod tendi jeli, pili i pevali.
Izvor: Danas
Autor: Boro Seleša
Bilo je tu i manjih ribarskih šajki i pasara na kojima su dograđene male kabine. Tek poneki zalutali gliser sa motorom do stotinak konjskih snaga. Duž keja, sve tamo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << od Novog Beograda šetali su žitelji glavnog grada. Čitava ljudska reka, uz onu vodenu.
Kada se kroči na šetališta Zemuna uz reku kao da proradi nešto duboko mediteransko. Ne bez razloga. Ima tamo nekoliko uličica popločanih kamenom, koje su se već uglancale od upotrebe, a u uvalicama klikću jata galebova koji su došli na ostatke hrane iz nekoliko ribljih restorana smeštenih u nekoliko okolnih ulica.
A sve to je uz Dunav, koji je na tom mestu ogroman, širi i duži od mnogih morskih, mediteranskih luka.
Pa opet smo mi, malo veće veselo društvo odabrali ne te kafanice uz kej u centru grada nego jednu nešto podalje, iza pomenutog veslačkog kluba, pa još malo dalje, tamo gde Zemun već polako gubi urbane konture i postaje jedna rečna varoš sa poprilično osobenim stilom života.
Za postojanje tog sportsko-ribolovnog društva znao je moj drug Bečejac, koji je inače prava mala enciklopedija svih znanja koja su sa ribama u vezi. Prti tome su ribe za njega uvek ribice. To, kako se on odnosi prema vodenim stanovnicima u deminutivu, tako mu one i vraćaju. Tamo gde niko ne uspeva on ko od šale napravi akvarijum sa koloritnim ribama iz Karipskog mora ili sa atola u Polineziji.
No, to je druga priča.
Među prijateljima se spomenuto društvo zaljubljenika u reke, u koje smo išli, naziva još i Radecki, što podseća na onu znamenitu muziku, zapravo marš. Na visokoj platformi, konstrukciji od gvožđa i drveta, koja se nadvila nad rečnu obalu već je zaselo raspevano društvo. Već su bili odgurali tanjire sa ostacima ribe, poručili vino i udarili u sitne žice.
... Beogradski mali pijac, potopila Sava, moju dragu, moju dragu, zabolela glava...
Stara pesma nadalje elaborira kako je to dragu bolelo i kako je dragi priskočio u pomoć i rešio medicinske probleme i bez pomoći nadležnih zdravstvenih službi. A nije nadrilekarstvo.
Šalim se, to je mila stara gradska pesma, možda i neka vrsta himne i ovog dela grada, sve do Sajma i Bare Venecije.
Kako smo imali zvučne kulise dali smo se na izbor ribe. Jedan od alasa upravo je privezivao čamac za malio dok, a konobar se nadvio nad ogradom i razgovarao sa ribarom
- Mićko, šta je radilo danas, šta imaš?
- Ma, ništa, malo skobalja, deverika i nešto babuški.
Konobar u kariranoj košulji na kojoj su još biti tragovi krljušti ribe koju je malopre čistio samo ponovi.
- Evo, imamo belu ribu, skobalje, deverike i babuške. To možemo veoma brzo da spremimo, prženo. Je l’ izvolevate? Može? - veselo završi mali performans.
Složismo se lako i dok je on doneo i servirao poručena pića već je kuvar promolio glavu kroz prozorčić kuhinjice i pozvao ga:
- Perice, evo bela riba, gotova...
Zlatila se reka od Beograda, okupana od sunca koje je odbijalo zrake od vodene površine, a skromni klub na obali pretvorio se u nenadmašnu pozorišnu binu, na kojoj su se svi osećali kao glavni glumci.
