Izvor: B92, 12.Okt.2010, 12:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mit o srpskom turisti
Malo je nadrealno da se dve zemlje obostrano tužakaju oko genocida, a da turisti iz jedne pohrle u drugu i da ih tamo dočeka dobrodošlica koja će biti prepoznata bar kao dovoljno pragmatično simulirana iskrenost
Izvor: STATUS
Kad su Srbi u pitanju, nema turizma bez izvesne doze neuroze. Ovde, naravno, mislimo i na onog idealno-tipskog Srbina turistu. Koji u duši ostaje isti u Sutomoru i Rovinju, u Kušadasiju i Čanju. U mentalitetskoj mitologiji krcatoj stereotipima, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << to je turistički nadčovek koji "voli da troši". I ko ga takvog ne bi poželeo bilo gde. Nije bitno koliko ima, da li je za "kon-tiki" Dominikana varijantu ili za onu čanjsko-sindikalnu. Koliko god da ponese, taj toliko i skrca. I ne treba tu da vas zbuni što je neko uslovno rečeno "paradajz" turista. Jer, i taj troši. Sa paradajzom štedi preko dana, da bi se onda uveče opustio na kafanskoj terasi. U proseku, samo možda sa drugačijim kulturološkim navikama, trošilo se uvek na isti način; i u Sutomoru i u Makarskoj. I tu je onaj miris borovih iglica iz Makarske, samo stvar kolorita. Potrošnja je ista. Stil se da razlikovati. A, kad prođu ratne traume - daj opet Srbina jer taj zna, voli i ume da troši. Nije taj turista kao oni Česi i Slovaci koji "prčkaju" po bungalovima, a uveče popiju jedno piće, pa na spavanje.
Ne spadamo u one koji se s nostalgijom sećaju tog mirisa borovih iglica iz Makarske, niti pamte Rovinj iz vremena kad je bio "mali Beograd". Naši roditelji su letovali uglavnom na potezu Sutomore - Bečići, mada se par puta omakla i sindikalnija grčka varijanta. U Rovinju smo, pomalo paradoksalno, bili tek posle najnovijeg srpsko-hrvatskog rata. Čista egzotika. Jedan turistički poslenik i tada nam se žalio na Čehe, Slovake, pa bogami i na Nemce jer ne troše koliko mogu, a tek ne troše koliko su nekad Srbi trošili. Rat je, doduše, ostavio traumu i u liberalnijoj Istri, bar liberalnijoj od Zadra, ali te traume nisu izbrisale sećanje na srpskog turističkog Prometeja. Mada, pre desetak godina, kad smo se prvi put obreli u Rovinju, tamošnji turistički poslenici oduševljavali su se i Rusima. Po principu; dok jedan Rus sačeka drugog, on već popije litar viskija, pa ti vidi koliko je taj dobitnik jedne još traumatičnije tranzicije sposoban da potroši. Mada, taj Rus nekako bahato troši, nema onog srpskog stila u trošenju, kao nekada.
Intezivne hrvatske kampanje za privlačenje srpskih turistra naravno da koincidiraju je sa vapajima da se mora spasavati sezona ugrožena nadirućom globalnom krizom. Ipak, uprkos posetama Beogradu i Sanadera i nedavno Ive Josipovića, i uprkos Borinoj i Ivinoj romantičnoj šetnji po Opatiji, malo je nadrealno da se dve zemlje obostrano tužakaju oko genocida, a da turisti iz jedne pohrle u drugu i da ih tamo dočeka dobrodošlica koja će biti prepoznata bar kao dovoljno pragmatično simulirana iskrenost. Uostalom, zar isti taj Sanader nije, ne tako davno, bio prilično opskuran kad je "tešio" hrvatsku javnost da "nema straha od paketa". A, pazite: "paket" znači da Hrvatska sačeka Srbiju, pa da zajedno uđu u Evropu. Da li je to značilo da je Sanaderu i hrvatskoj javnosti tada bilo draže da Hrvatska i ne uđe u EU, ako je "cena" toga "paket". Kad srpski i hrvatski zvaničnici budu zajedno na kninskoj tvrđavi, kao što su neki od njih zajedno bili u Teslinom Smiljanu, onda će biti i normalnog (masovnijeg) turizma. Ovako, sve ostaje isto do daljnjeg: Uprkos dubrovačkoj policiji koja u civilu baza po kafićima govoreći namerno ekavicu ne bi li preventivno locirala mogućeg frustriranog domoljuba, svakog leta na hrvatskoj obali biće po koji incident (ali, ipak na prste jedne, do dve, ruke) sa srpskim turistima (tu ne računamo incidente sa Srbima povodom obljetnica "Oluje"), dok će ostali ljubitelji tog ambijenta imati lepo letovanje, a neki će nam svedočiti da su čak izmamili osmehe kad su tražili hleb i picu na parče. Ali, vest nije vest ako nije loša, po jednoj školi novinarstva, pa otuda mnoga lepa letovanja iz Hrvatske ostaju nezabeležena kao primeri, izuzimajući gostovanja estradnih i političkih zvezda, na primer ko je sve bio na jahti Željka Mitrovića oko Hvara, ili da li poseta supruge srpskog ministra spoljnih poslova Srbije hrvatskom moru, znači i neki "signal".
E, ali varate se ako mislite da je ovo još jedna priča o srpsko – hrvatskim odnosima. Ma jok. Ovo je još jedno podsećanje na zablude o srpskom turisti. Ali, sad zablude u smislu da on može lako da se pokoleba. Naravno, poenta je u Crnoj Gori. Prvo je bilo: "E, baš me interesuje ko će sad da mu ("Milu izdajniku") dođe na more". To beše onomad kad Milo priznade Kosovistan. I gle čuda: Dođoše Srbi (iz Srbije, i iz Republike Srpske). Prođe malo, kad ono Srbija na beloj šengen listi. Eto ti skeptika: "E, ko će sad da mu (opet Milu) dođe na more, kad za iste pare, pa i jeftinije, može u Grčku” (ili za malo više para u Španiju ili Italiju). Kad ono, gle čuda: Grčka ne gubi na atraktivnosti, ali ovog avgusta u špicu sezone, Budva je u jednom trenutku sa 60. 000 turista oborila rekord. Pretpostavljate koja nacionalnost je glavna u strukturi gostiju.
Nečije nade da će propasti turizam u CG zbog "Mila Turčina", slične su nadanjima onih da će Slovenci pomreti od gladi kad napuste Srbe. Zašto CG odoleva uprkos priznanju Kosovistana i belom šengenu. Ima tu i mentalitetske navike i lepote obale i osećaja da si ipak nekako kod kuće (uprkos stereotipu o neljubaznim i lenjim Crnogorcima), ali glavno je to da je CG uvek u proseku bila i ostala jeftinija nego Grčka, i ko tvrdi suprotno laže. A, sad uglavnom ima i vode. Iako bi Holanđani, da žive tu umesto Crnogoraca, do sada doveli vodu iz Ohridskog, a kamoli iz Skadarskog jezera, kao što sumnjamo da bi Crnogorci da žive tamo ispod nivoa mora otimali zemlju od istog mora.
---------------------------------------
Pre desetak godina, kad smo se prvi put obreli u Rovinju, tamošnji turistički poslenici oduševljavali su se i Rusima. Po principu; dok jedan Rus sačeka drugog, on već popije litar viskija, pa ti vidi koliko je taj dobitnik jedne još traumatičnije tranzicije sposoban da potroši. Mada, taj Rus nekako bahato troši, nema onog srpskog stila u trošenju, kao nekada
