Izvor: B92, 11.Okt.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lisabon, luka sirena na sedam brda
Nekoliko dana boravka u Lisabonu, skoro tromilionskom gradu u najširem području, odnosno sa 600.000 stanovnika u samom gradu, nije dovoljno da se otkrije sva lepota jedne od najstarijih evropskih metropola.
Autorka: Zorica Ostojić-Joksović
Izvor: Večernje novosti
Za ovaj grad istoričari kažu da su ga osnovali još drevni Feničani, koji su mu nadenuli ime Olispio, odnosno Luka sirena. Od 13. veka on je zvanično prestonica Portugalije sa današnjim imenom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << - Lisabon. Zato je i teško za kratko vreme sve videti i doživeti u gradu prebogate istorije, u kojem čak i svaki kamičak po kome se na kaldrmi gazi, ima svoju priču. Uteha je da i ono što posetilac uspe da vidi i doživi za tako kratko vreme, ostaje trajno urezano u sećanjima.
a, odakle početi, kada na svakom koraku ulazite u istoriju bogate prošlosti uspona Portugalije, koja je ostavila trajan pečat na civilizaciju planete. Možda, za početak, na tvrđavu Svetog Đorđa, staru osam i po vekova, sa koje se pruža veličanstven pogled na ceo grad, koji, poput Rima i Istanbula, leži na sedam brda.
Pažnju zaokupljaju i stare gradske četvrti, od kojih su pojedine samo nekim čudom preživele razorni zemljotres u 18. veku. Ostala je netaknuta i tvrđava Sveti Đorđe, a gotovo sve drugo moralo je da se gradi iz temelja, kao da grada tu nikada nije ni bilo. Hroničari su ostavili zapis da je te 1755. godine Lisabon imao oko 250 hiljada stanovnika, od kojih je zemljotres tada preživelo tek nešto više od šezdesetak hiljada, a 85% građevina tada je bilo porušeno.
Zemljotres se dogodio 1. novembra, na dan Svih svetih, kada je većina stanovnika Lisabona bila na misi u crkvama. Zapisano je da je jutro bilo lepo i vedro, i da ništa nije slutilo na potonju tragediju. A onda je snažan potres sravnio sa zemljom više od 20 crkava, bolnice, palate... Od potresa, popadale su sveće u crkvama i buknuo je požar koji je nemilosrdno sve proždirao.
Reka Težo, koja je oduvek davala poseban šmek Lisabonu, pretvorila se tog jutra u čudovište. Prvo se skroz povukla, a onda vratila kao talas visok 20 metara, prodrla duboko na obalu i pri povratku sve povukla za sobom. To je bio prvi viđeni cunami koji, vraćajući se u Atlantik, u koji se reka Težo uliva, nije mogao da se smiri sve do obale Kariba i Amerike, gde je takođe ostavio pustoš.
Kada se posle svega oblak dima i prašine slegao, prizor je bio zastrašujući, jer je 75 odsto grada - nestalo! Lisabon je bio prinuđen da započne novu epohu gradnje, vodeći ovog puta računa o čvrstini građevina, koje će odoleti i najvećim zemljotresima.
Zahvaljujući tadašnjem premijeru, Markizu de Pombalu, koji je bio veliki reformator i vizionar, grad je počeo pažljivo da se obnavlja. On je ponovo izgradio grad, kao primer reda i harmonije. Lisabon danas ima široke i dugačke avenije, upravo zahvaljujući ovom čoveku. Tada su ga kritikovali zbog "preširokih” ulica, a on je odgovarao: "Jednoga dana, bićete mi zahvalni!”
I bio je u pravu. Široke saobraćajnice, sa po više traka u jednom pravcu, omogućavaju neometan saobraćaj u bilo kom smeru. Trg slobode, na kome stoji impresivan spomenik Markizu de Pombalu, predstavlja srce grada, odakle se račvaju svi pravci i dešavaju svi važni događaji. Samo ponekad, na Trgu slobode, umesto živog saobraćaja, masovno se sjate ljudi da protestuju ako nečim nisu zadovoljni.
Ali, to je stvarno samo povremeno, jer izgleda da njihova vlada i nije tako loša, i da ume da brine o običnim ljudima. Neko će reći, otkud mi to znamo? Pa, na osnovu toga što Portugalija spada u red siromašnijih zemalja Evropske unije, sa prosečnih 450 evra po glavi stanovnika. Sa toliko novca, stanovništvo nije u stanju da sebi priušti sve egzistencijalne stvari. U tom smislu, vlada je propisima omogućila svim svojim građanima da imaju kvalitetno i pristupačno školstvo, zdravstvo, da mogu da plaćaju komunalije i sve druge potrepštine neophodne u životu običnog čoveka.
Portugalci su otvoreni, srdačni, komunikativni i spremni da vam pomognu i kada pomoć direktno ne tražite. Strance lako prepoznaju i kada ne govore, jer su daleko viši u odnosu na njih, a i svetlije puti. U našem slučaju, to su pokazali u metrou koji se zrakasto širi na sve strane ove metropole. Natpisi su na portugalskom, što nam je otežavalo snalaženje. Inače, metroi su fascinantni, na po nekoliko nivoa, do kojih se stiže pokretnim strmim stepenicama i besprekorno čist. Karte za prevoz su dostupne svima, pa primera radi, povratna karta s kraja na kraj grada uz dva presedanja, košta 1,25 evra.
U Portugaliji nema pušenja na javnim mestima, u restoranima, hotelima... Tačnije, gotovo nigde. U prvom momentu to zaista izgleda tako. Ali, kada se naviknete na okruženje, postajete svesni da gotovo svi puše. Mladi, pred svojim klubovima, zaposleni pred poslovnim zgradama, a u retkim restoranima i kafeima gde se to može, gotovo da nema osobe bez cigarete. Svaka druga ili treća osoba, koju sretnete na ulici, drži upaljenu cigaretu. I naravno, trotoari su puni opušaka, diskretno sakriveni u kockicama fine koloritne kaldrme napravljene od fasada porušenih kuća u katastrofalnom zemljotresu.
-Živopisne kuće iz tog vremena danas se mogu još videti u kvartu Alfama, najstarijoj četvrti Lisabona, u kojoj vlada atmosfera mavarske epohe ranog srednjeg veka.
U jednom od sličnih kvartova, Bairo Alto, rođena je fado muzika, istovremeno nostalgična i protestna, koja peva o sudbinama ljudi. Pre dva veka ova karakteristična lisabonska pesma odjekivala je hrapavošću po kaldrmi njegovih ulica, zajedno sa noćnim damama i boemima. Danas se ova muzika, koja predstavlja mešavinu muzike afričkih robova, mornara i arapskih ritmova, sluša u brojnim fado klubovima, smeštenim u kvartovima koji vas vraćaju u neko drugo, davno prohujalo vreme. Uz dobro portugalsko vino i bakalar, sve postaje još upečatljivije. u stvari, bez fada, vina i kolača, priča o Lisabonu i nije do kraja potpuna.
Šetnja rekom Težo, doživljaj je sam za sebe. Dokovi Alkantra, koji su nekada služili kao magacini, danas su pretvoreni u veliku marinu sa brojnim noćnim klubovima i restoranima, koji su zadržali autentičnost nekadašnjih vremena. Tu prosečno dobro vino, "porto”, košta 10 evra, taljatela sa lososom 8,5 evra, dobar stejk 12,5 evra, a start taksija, koji vas vozi - 2,5 evra.
Pravi doživljaj je i šetnja Monsantom, najvećim parkom u Evropi. Petnaest minuta vožnje od centra grada, putnika namernika dovodi u pravi zeleni raj. Park Monsanto prostire se na 10 kvadratnih kilometara, a kolika je to površina možda najbolje govori podatak o tome da ceo grad Lisabon, sa 53 opštine, leži na 84,4 kilometara kvadratnih. Zbog obilja najrazličitijeg rastinja, park Monsanto s pravom nosi i ime - ekološki. Žitelji Lisabona dobro znaju njegovu važnost i u njemu uživaju i ljubomorno ga čuvaju. Ovde mnoštvo sveta provodi slobodne trenutke, čitave porodice dolaze na piknik i da se druže, dok zaljubljenici u sport džogiraju ili se bave nekim drugim rekreativnim sportom.
Kružeći zavojitim šinama s brda na brdo, pored tvrđave, kroz stari grad i druge delove, svakog časa, pred oči iskrsava tramvaj broj 28, koji je sinonim Lisabona. Ovaj restaurirani tramvaj specifičnog izgleda i komfora, vraća vas na početak 20. veka, kada je izašao na ulice ovog grada, a vozeći se njime doživljaj grada je apsolutno neponovljiv.
"PASTEIS DE BELEM"
Najstarija poslastičarnica "Pasteis de Belem”, otvorena je još 1841. godine. Voćne i kremaste kolače sa posebnim ukusom i mirisom, koji ostaju zauvek upamćeni, ova poslastičarnica pravi po sopstvenoj recepturi do današnjeg dana. Iako istih slatkiša ima po celoj Portugaliji, ove je zbog kombinacije sastojaka šećera, krema i voća - nemoguće kopirati.
VASKO DE GAMA
Manastir Žeronimo predstavlja jedno od najmonumentalnijih dela arhitekture iz doba manuelizma. Građevinu dugačku 315 metara, ukrašenu užadima i drugim pomorskim motivima, početkom 16. veka počeo je da gradi u slavu Portugalije Manuel Prvi. Pod njenim svodovima, sahranjen je i Manuel Prvi i veliki moreplovac Vasko de Gama.
