Izvor: Politika, 05.Avg.2011, 13:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lazareva zadužbina na Mlavi
Mati Veronika za „Putovanja” otkriva kako su kaluđerice golim rukama „obijale” zazidane freske manastira Gornjak
Do manastira Gornjak, samo ime govori, nije lako doći. Ipak, da vredi truda, shvatite kada na strmim liticama planine Ježevica, između Petrovca i Žagubice, usred jarko živopisnog bokora cveća, ugledate crkvu, prislonjenu uz homoljsku stenu, a nad njom malu pećinu isposnicu, do koje se stiže dugim stepeništem.
Feliks Kanic je zapisao: „Zastali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smo kao opčinjeni raskošnom idilom ovog predela gde su boravili srpski pustinjaci”, a Đura Jakšić: „Od Velikog Sela do samog Ždrela (kako se nekad zvao ovaj manastir) kao da je vila neki ćilim razastrla.”
Mati Veronika, starešina manastira, kažu, zaslužna za njegovo očuvanje, nije dozvolila da manastir slikamo iznutra „zbog raznih zloupotreba”, ali nam je ispričala predanje, po kom je manastir 1378. godine podigao knez Lazar kao svoju zadužbinu, iznad leve obale Mlave, u vreme kad je ovladao ovim krajevima.
Po predanju, loveći po okolnim planinama, knez je u šumi preko reke ugledao isposnika svetog Grigorija. Dovikivali su se nad hučnom Mlavom. Grigorije je tada uzviknuo, u crkvenim knjigama zabeležen stih: „Ćuti, Mlavo, ti se sledi da sa carem reč besedim.” U kraju bogatom predanjima, veruje se da zbog toga, od tog trenutka, ovuda Mlava tiho teče. Lazar je onda ispunio Grigorijevu želju i podigao mu bogomolju Vavedenje presvete Bogorodice, u kojoj se nalaze mošti sinaita svetog Grigorija, nazvanog i Grigorije Gornjački. Manastir je, kao i cela Gornjačka klisura, dobio ime po vetru „gornjaku”, koji duva dolinom Mlave. Manastir deli i istoriju gornjačke doline.
„Rušili su ga, palili, pljačkali dragocenosti i dovodili monahe, a on je ponovo nicao pored Mlave, prilepljen uz kamene strmine. Kada sam došla, 1962. godine, bila je to jedna osiromašena crkva. Obnova je počela deset godina kasnije, pod nadzorom igumanije Melanije. Danonoćno, ja i ostale sestre golim rukama smo ’obijale’ zazidane freske. Nije nam bilo teško”, seća se igumanija Veronika.
Igumanija Veronika sama uzgaja živopisno cveće
Zaista, za vreme srednjovekovne srpske države, manastir je, zahvaljujući ktitorskom ugledu kneza Lazara, uživao ogroman ugled u srpskom narodu. Nažalost, prvobitni živopis uništen je u požarima i razaranjima, a Turci su skinuli i olovni pokrivač sa krova, izlažući crkvu uticaju nevremena. Sadašnji živopisi potiču iz 18. i 19. veka, a među njima je freskoportret ktitora kneza Lazara. Knez Miloš je učinio mnogo za obnovu uništenog manastira u tek oslobođenoj Srbiji u 19. veku – manastir je bio određen za lečenje umobolnih bolesnika i izdržavanje presuda, kao što je jedna iz 1821, kojom je Milosav Radosavljević, zbog ubistva, bio prikovan uza zid manastirske sobe. Borbu da se manastir oporavi, usporavale su poplave.
U Prvom svetskom ratu, po zapisima, bugarski neprijatelji odneli su zlatni putir koji je knez Lazar poklonio manastiru, barjak cara Dušana i druge dragocenosti, čak i manastirska zvona. Grigorijeve mošti, koje se nalaze u manastirskoj crkvi, nosili su monasi, bežeći od Turaka, pa su tako boravile i u Oreškovici, Hopovu, Vojlovici, u Drugom svetskom ratu u Sabornoj crkvi u Požarevcu.
„Ovo je prava srpska Sinajska gora, jer su se Grigorije i drugi monasi sa Sinaja obreli upravo ovde, bežeći sa hrišćanskog Istoka preko atoske Svete Gore i Parorije u Bugarskoj.
Vratolomija je, uverih se, popeti se do pećinske kapelice Svetog Grigorija, u kojoj je, po predanju, podigao isposnicu svetom Nikoli, Zidovi su bili oslikani freskama, ali se sada razaznaju samo ostaci. U popisu iz 1467, kapela se pominje kao manastir Svetog Nikole u Ždrelu, a, u vreme turske vlasti, prvi subaša Ali beg Mihaloglu pretvorio ju je u stan, manastir u sedište turske vlasti, iako su monasi ostali u njemu. No, kako su oni sami bili učesnici zbegova, mnoge gornjačke knjige danas su u fruškogorskim manastirima.
Nemci su u Drugom svetskom ratu internirali u logor starešinu Gornjaka Mandarija, zapalili manastir, uselivši se u konake. Po oslobođenju ga je preuzela JNA, vrativši ga crkvi 1953. godine. Tada se u Gornjak uselilo sestrinstvo, koje nije želelo više da ostane u Makedonskoj crkvi.
U apsidama manastira još se razaznaju prilike svetih ratnika, a mi smo se zaustavili pred neobičnim otiskom stopala. To je otisak noge Bogorodice iz manastira Sarovskog, iz Petrograda, priča igumanija, dodajući da je Ruska crkva u 19. veku posebnu pažnju ukazala Gornjaku.
Po rečima mati Veronike, ljude iz okoline koji su potkradali manastir Gornjak – pratila je velika tragedija.
Kada je stidljivo pokazala raskošno cveće koje sama uzgaja, nudeći skromno hladnu vodu i homoljski med, koji sestre prave (košta 500 dinara), igumanija, poznata po strogosti, ispratila nas je, zaparavši glasom nebo nad Gornjakom:
„Samo napred, deco, nema nazad. Ni Lazar nije, pod teškim udarcima, uzmakao sa Kosova!”
Mirjana Nikić
objavljeno: 05.08.2011.
