Izvor: B92, 13.Nov.2010, 21:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istočni Mojstir, na kraju sveta
Meštani ovog planinskog kraja bi prodali po jednu od dve krave, samo da dobiju bilo kakvu saobraćajnicu do susednih mesta. Odavde odlaze i ljudi i šumska građa, a niko ništa ne ulaže
Izvor: Politika
Odavde sve odlazi, kubici i kubici drveta, kace sira i kajmaka, baloni prvoklasne rakije od divljih krušaka, a najviše ljudi – zagledan u daljinu priča starina Tihomir Vranić, grabeći toplotu okasnelog i već pomalo zubatog jesenjeg sunca ispred kuće u selu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Istočni Mojstir. Gore na Ponor i ćuvike Mojstirsko-draških planina oblaci spustili bele kape snega.
– Dolazi samo zima, i to rano, a ako sneg ode pre Đurđevdana, onda je to dobitak. Pola godine smo odsečeni od sveta – priča starina.
Istočni Mojstir, selo sa četrdesetak kuća rasutih po obroncima planinskog venca kojim ide linija razdvajanja Kosmeta i Srbije, pročuo se pre desetak godina, kada je ovde otvorena vojna baza. Smenjivale se klase vojnika i oficira, dolazili vojni ministri i uveravali ne samo žitelje sela, nego cele Srbije da je „bezbednosna situacija u kopnenoj zoni stabilna" a žitelji Mojstira se nadali. Verovali su, kad već ne može siromašna tutinska opština, videće država i njeni ministri u kakvom bespuću žive, pa će im pomoći da se džombasti put do sela popravi i u selo vrati život. Valjda je to, veruju, i neka politika, da se ovaj kraj ne isprazni. Ali, i sada se na vožnju devet kilometara od Batraga, pored Ibra, na magistrali od Ribarića prema Rožajama, odlučuju oni koji moraju i koji imaju terenska vozila. Tutnje i traktori a podno sela se parkiraju teški kamioni odnoseći čamove trupce, prave kao strela, iz mojstirskih šuma Ibarskom magistralom.
Mate Pantović, poreklom iz Istočnog Mojstira, decenijama Kraljevčanin, beleži da je u ovom selu i u Kraljevini Jugoslaviji postojala prva žičara u ovom delu Srbije, kojom su trupci spuštani do Ibra, a odatle splavovima prema Kosovskoj Mitrovici. Desetak godina posle rata, od 1945. godine u podnožju Mojstirsko-draških planina na seči šuma organizovane su radne akcije. Za obnovu zemlje bilo je potrebno mnogo građe. I decenijama posle toga šumska građa je odvožena iz sela, ali su odlazili i ljudi. Mnoge kuće prazne, niko na njima vrata ne otvara. Ispred drugih tek pokoja seda glava ili starica povijena pod teretom godina.
Miodrag Vranić je, kaže, preko glave preturio 80 leta. Sa suprugom Stanikom svakog leta željno iščekuje dolazak unučadi. Dva sina i dve kćerke sa porodicama žive u Smederevu.
– Lepo je ovde, sve je čisto i zdravo. Ali, stari smo, zatrebaju nam lekovi, a napada sneg, ne možemo do štale, krave da vidimo, a kamoli do Batraga i Tutina – priča Stanika. Voli da priča o unucima, ali priču začini suzama. Retko ih viđa, a uželi se.
I Živka Vranić je na pragu osamdesete. U prostranoj lepo uređenoj kući živi sama. Muž joj umro pre četiri godine. Trojica sinova i kćerka su u Kragujevcu. Najstariji sin Dragoljub radi u „Zastavi". Došao za vikend da vidi majku i ponešto uradi.
– Davao sam krv 70 puta. Dobijem dva dana, spojim sa vikendom i dođem ovde. Ali kad padne sneg, nema dolaska, nema te mašine koja može da izađe ovde po ovakvom putu – kazuje Dragoljub. On broji još pet, šest godina do penzije. Veruje da će do Mojstira stići i put kojim bi se po završetku radnog veka vratio u selo da ovde živi. Majci su on i brat Milinko spremili drva, kupili brašno, šećer i sve što treba pre zime da se donese iz grada.
Bespućem su iz Mojstira odlazile čitave generacije. Nekad je, kažu, škola u selu bila tesna, sad u njoj svega četiri đaka. Deca onih koji su ovde sticali prva znanja sad žive daleko.
Pantovići su uglavnom u Smederevu i Kraljevu, Vranići u Kragujevcu, Bojovića ima svuda po Srbiji, objašnjavaju starine.
Dva sina i tri ćerke otresite starice Radmile Pantović žive u Smederevu. Ali njena kuća – puna. Sin Milan ostao u Mojstiru. Znojem i traktorom zarađuje, kao i preci, sekući i prodajući drva. Suprugu Daliborku ljubav „naterala" da varoški život u Zubinom Potoku zameni za surovi Mojstir. Njihova ćerka Tijana u četvrtom razredu i prvačić Mirjana su „pola škole". Najmlađa, petogodišnja Radmila, ime dobila po baki, još vreme provodi sa omiljenom „igračkom" psom Džonijem. Prva slova uči od sestara. Ovde nema predškolskog i „nultog" razreda.
Kuće ispred kojih trčkaraju deca u Istočnom Mojstiru su retkost. Milanov stric Miljojko Pantović živi sam i čeka da iz Kraljeva i Smedereva povremeno dođu sinovi ili kćerka.
I sin starine Tihomira Vranića sa početka priče Slavomir došao iz Kragujevca da obiđe oca i majku Dušanku. Sa štapom u ruci i teretom od 75 godina, Dušanka pokazuje spremljene kačice sira i kajmaka u mlekaru. U Kragujevcu joj živi još jedan sin, a ćerke u Topoli, Kragujevcu, Smederevu, unučad odrasla... Sin Slavomir, već penzioner, razmišlja da posve napusti Šumadiju i vrati se u rodno selo. Samo da ima boljeg puta.
Priča o pokušajima meštana da sami sakupe novac da poprave put. Neki su, vele, spremni da prodaju po jednu kravu da daju učešće, ali sve je to malo. Podsećaju da je Marko Vranić, kada je pre dvadesetak godina bio predsednik tutinske opštine, dao da se put prokopa i naspe. Ali, povodnji i teški traktori i kamioni učinili svoje. Da bi dokazali da priča o mogućem povratku u Istočni Mojstir nije prazna, meštani navode i primere – Boban Pantović, odavno Beograđanin, u rodnom Mojstiru započeo izgradnju velike štale sa namerom da tovi junad i gaji krave muzare. U planu je bila i mini-mlekara i motel za turiste. Pored izlokanog puta ostalo je nezavršeno zdanje od sivih blokova. I on je, kažu, shvatio da u bespuću ništa od te zamisli. Njegov rođak Zoran Pantović napustio Kragujevac i usred sela napravio pilanu i zaposlio dvojicu komšija.
Mate Pantović iz Kraljeva povremeno dolazi u Mojstir verujući da će doživeti da njegov prijatelj Izet Ljajić, direktor preduzeća „Novi Pazar put", sa svojim mašinama stigne i do ovog sela. A da bi se to dogodilo, valjalo bi da država, jača od mojstirskih staraca, shvati koliko je važno da ovo selo ponovo oživi.
Slavka Bakračević
