Izvor: B92, 08.Dec.2010, 17:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Goran Radovanović: Moj život na Kubi
Novim filmom sam želeo da uhvatim zeitgeist kasne faze fidelizma, objašnjava beogradski reditelj koji je godinu dana predavao u Međunarodnoj školi za film u San Antonio de los Banjosu
Izvor: Politika
Vozilo za koje se ne zna da li je autobus ili kamion toliko se trese da putnici poskakuju sa sedišta. Taman kada je buka tolika da više ne može da se izdrži, šklopocija staje usred nedođije. Putnici silaze u blato. Ko želi da stigne do grada, mora da pomogne vozaču >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i pogura autobus.
Ova scena ilustruje život na Kubi i naći će se u dokumentarcu reditelja Gorana Radovanovića „Uz Fidela do kraja”. Kada legendarni montažer Andrija Zafranović bude odobrio i poslednji rez, biće to prvi film u kubansko-srpskoj koprodukciji. Reditelj dokumentaraca „Kasting” i „Pileći izbori” i igranog filma „Hitna pomoć” u septembru se vratio sa Kube u Beograd. „Uz Fidela do kraja” sumiraće njegove najjače utiske odande.
– Ovim filmom sam želeo da uhvatim zeitgeist kasne faze fidelizma – objašnjava Radovanović koji je proveo godinu dana u mestu San Antonio de los Banjos kao predavač u tamošnjoj Međunarodnoj školi za film i televiziju.
Kako izgleda taj duh epohe „poslednjih dana fidelizma”?
– Kubanci su skromni, iako nemaju takoreći ništa. Odlikuje ih antikonzumerizam. Čovek ne razmišlja o tome šta bi mogao da kupi, već misli na ljudskost i postojanje. Virus antikonzumerizma prešao je i na mene – kaže u šali Radovanović koji je i pored kubanskih tompusa baš u San Antonio de los Banjosu ostavio cigarete. Za godinu dana nije video nijednu nasilnu scenu na ulici, ali su te iste mirne ulice pune rupa i automobila koji se raspadaju.
– Kubancima nije lako da stignu od jednog mesta do drugog. Transport je loš, infrastruktura propada...
Jedan stariji Kubanac, junak Radovanovićevog filma, uporno pokušava da startuje motor koji je star, u stanju raspada.
– Ovo je film o apsurdnosti, o sizifovskom poslu kada pokrećete nešto što ne može da se pokrene.
Kao na primer sistem koji ne funkcioniše, koji je na izdisaju i koji propoveda jednu ideologiju, ali omogućava sasvim drugačiji život. U takvom svetu nema privatnosti. U dvorištu sa mnogo kuća postoji samo jedan javni telefon, pa Radovanovićevi junaci koji žive najbliže govornici po ceo dan slušaju kako se drugi smeju, plaču i ispovedaju preko žice. Vidan je i „ruski uticaj pod palmama” koji se ogleda u imenima kao što je Vladimir Iljič Rodriges.
– Letargija je deo mentaliteta ostrvljana. Oni su miran narod.
I veoma predusretljiv, reklo bi se po Radovanovićevom iskustvu. Ne samo da je bio profesor u najvažnijoj filmskoj školi u Latinskoj Americi koju je osnovao Gabrijel Garsija Markes i na kojoj su predavali Frensis Kopola i Stiven Spilberg, već je i jedan od retkih stranaca koji je dobio dozvolu da slobodno putuje Kubom i snima scene bez ikakve cenzure. Tako je i zabeležio pomirljiv život u straćarama bez prozora i telefona i egzaltirane parade na trgovima na kojima se čulo „Živeo Fidel, živela revolucija”.
J. Stevanović
