Izvor: B92, 21.Nov.2010, 15:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Galerija K. Hakmana u Bosanskoj Krupi
Bosanska Krupa, rodni grad Koste Hakmana (1899–1961), imaće uskoro spomen-galeriju i ulicu sa imenom ovog poznatog beogradskog slikara
Izvor: Politika
Jedna varoš mala, na lepoj Uni, svog velikog slikara nije zaboravila. U Bosanskoj Krupi rodio se Kosta Hakman (1899–1961), a njegovi „sugrađani” iz neke sada daleke generacije rade na tome da ga u zavičaju pamte. Pokrenuta je i inicijativa da grad dobije spomen-galeriju i da jedna ulica u njemu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nosi slikarovo ime. Red je, zaslužio je! A i valja će to svima – u mestu i šire, kažu Krupljani.
A kako je sve to počelo i dokle je stiglo čuli smo od Milice Hakman, kćeri slikareve, koja se nedavno vratila iz očevog rodnog grada. Nju je „pronašao” reditelj Nenad Ognjenović, snimajući dokumentarni film o slikarima sa nekadašnjeg jugoslovenskog područja koji su studirali u Pragu kod Vlaha Bukovca. Na tom spisku je, uz Bijelića, Konjovića, Aralicu, i Hakman. U ovoj filmskoj potrazi reditelja je put odveo do Bihaća, gde je u razgovoru sa novinarem Eminom Mesićem, takođe rodom iz Bosanske Krupe, ispričao kako Hakman ima potomke u Beogradu... I – bilo je to u maju – Milicu je iznenadio jedan telefonski poziv. Javio se i predstavio pomenuti Mesić... i razgovor je dalje tekao:
– Jeste li Vi unuka Koste Hakmana?
– Ne, ja sam njegova ćerka.
– Prava ćerka...?
– Da, baš prava. U porodilištu u Narodnog fronta postoje podaci o mom rođenju...
Pauza... I oboje su prasnuli u smeh...
– Milice, vaša baka bila je učiteljica mome djedu! Želeo bih da budete gost na omažu Kosti Hakmanu koji smo planirali na jesen u Krupi.
I ta priča dobija nove nastavke... Stigla je jesen i zvanični poziv iz grada na Uni i Unsko-sanskog kantona u kome se, pored ostalog, kaže kako oni žele da sačuvaju sećanje na svoje velikane, među kojima je i slikar Kosta Hakman. I tako će se njegova „prava kći” zaputiti u ovu varoš na zapadu Bosne, gde se i danas tako upečatljivo dodiruju Zapad i Orijent, staro i novo, gde još u najbližem susedstvu stoje tri različite bogomolje... Gošća iz Beograda došla je na okrugli sto posvećen njenom ocu, gde je dočekuju pomenuti Mesić i drugi tamošnji kulturni poslenici, ali i gradonačelnik Armin Halitović. Slede i one očekivane priče o spomen-galeriji i Hakmanovoj ulici (od pre nekoliko godina i jedna u Beogradu nosi njegovo ime), kao i podsećanja da su tu rođeni i deo života proveli slikari Lazar Drljača, Enver Krupić i Boško Karanović. Otisnuvši se u svet, u svom mentalnom prtljagu nosili su i svoj zavičaj i njegovu boju prenosili na svoja platna.
Milica Hakman zahvalila je na gostoprimstvu i dobroj volji da se u Bosanskoj Krupi ne zaboravi ime njenog oca i izrazila poštovanje za njihovu brigu za „svoje umetnike” i kulturu uopšte. Bio je nesretni rat, čije se „bolesti” dugo leče, a kultura je za to, možda, lek najčudotvorniji. I kao nekakav poštar, ponela je sa sobom i jedno pismo. Napisao ga je Zoran Stefanović, beogradski pisac, scenarista, izdavač, direktor projekta „Rastko” i autor biblioteke i galerije na Internetu, te dokumentarnog filma i radio-drame posvećene Kosti Hakmanu. Ukratko, neko ko se veoma bavio životom i delom Miličinog oca. Čita nam ona delove tog pisma upućenog domaćinima:
„Plemenitoj Krupi, gradu Koste Hakmana,
... kao što nema sumnje da je živa priroda i svetlost u vazduhu Bosne ostavila trag u Hakmanovom poimanju slikarske svetlosti i površina, tako je ostao trag duhovne prirode u njemu. Time je poput ostalih velikih imena i sam Hakman doprineo da se njegov rodni kraj posredno ovekoveči...
Srdačan pozdrav Krupi i Krupljanima iz jednog drugog grada na rekama, uz zahvalnost što plemenito čuvate uspomenu na ljude koji su potekli iz vašeg kraja a postali stanovnici planete,
Zoran Stefanović.”
Pitamo za kuću Hakmanovih u ovom gradu, jer u ovakvoj priči ona nam nedostaje.
– Nje više nema. Srušila ju je bomba u Drugom svetskom ratu. Tamo je sada lep park – kaže Milica i pokazuje nam fotografije na kojoj je vidimo na mestu gde je nekad bila kuća iz očevog detinjstva.
Rodne kuće nema, ali će galerije biti. Milica Hakman, sa diplomom istoričara umetnosti, podseća kako su ovakve spomen-zbirke – galerije veoma značajne za lokalni kulturni identitet. Pri tom, kaže, sve razvijene sredine zarađuju na spomenicima kulture. Ovde oko nas, takve su Zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu, pa Ljube Popovića u Valjevu, Milene Pavlović Barili u Požarevcu i, pre svih, Galerija Save Šumanovića u Šidu. To su i mesta gde se građani stalno obrazuju. Takvo mesto imaće i Bosanska Krupa, da je mnogi ne bi samo pamtili kao stanicu na nekad važnoj pruzi kojom smo se vozili do mora. Ovo je već neki drugi voz – na kolosecima umetnosti.
---------------------------------------
O slikama i tamnicama
Kosta Hakman rođen je u Bosanskoj Krupi 1899. godine, kao treće dete Mihaila Hakmana, sudije, i Darinke Đurić, učiteljice, iz sarajevske porodice, koja je bila jedna od prvih žena pedagoga u ovim krajevima. Kosta je učestvovao u svim značajnim događajima svoga vremena. Pridruživši se starijoj braći – Mihailu i Stevanu – postao je najmlađi član organizacije Mlada Bosna, što je „platio” devetomesečnim tamnovanjem u bihaćkom zatvoru. Srednji brat Stevan odležao je dve i po godine, dok je najstariji Mihailo skončao u austrougarskom kazamatu.
U novoj državi Jugoslaviji Kosta Hakman dobija stipendiju za studije na Likovnoj akademiji u Pragu, kod Vlaha Bukovca, poznatog slikara rodom iz Cavtata. Posle godinu dana, on „beži” od tradicionalnog akademizma, seli se u Beč, nakratko, da bi se još jednom predomislio i otišao u Krakov, kod profesora Stanislava Vajsa, gde je „našao svoju umetnost” i gde će diplomirati 1924. godine. U njegovom indeksu pisalo je: „Nema linija, nema oblikovanja, postoje samo kontrasti, ne crnim i belim, već kolorističkom impresijom.” I bio je to njegov kredo kojeg se celog života držao. U Parizu, u kome je proveo značajan deo života, na Svetskoj izložbi 1937. dobio je Zlatnu medalju za slikarstvo. Hakman je bio član grupe Oblik i Dvanaestorice, a i jedan je od osnivača Kola jugoslovenskih umetnika. Pred Drugi svetski rat radi kao profesor na beogradskoj Likovnoj akademiji, a biće to i posle rata.
Na početku rata, kao rezervni oficir jugoslovenske vojske, Hakman je zarobljen i prebačen u logor u Dortmundu. Bio je poliglota (govorio sedam jezika), samim tim i glavni tumač koji je, po svedočenjima preživelih, često ustajao u odbranu zarobljenika i dolazio u sukob sa logorskim vlastima. Tamnovanja u oba rata ostavila su traga na zdravlju Koste Hakmana. Iz tih razloga slikar je poslednje godine života proveo na moru, gde je i umro, u Opatiji, 1961.
----------------------------------------------------------------
Platna u dva parlamenta
U dva parlamenta – srpskom i italijanskom – izložne su slike Koste Hakmana. U našem je „Predeo sa maslinama”, jedno od 90 umetničkih dela koja su bila „žrtve istorije” – u poznatim događajima u Narodnoj skupštini, 5. oktobra pre jedne decenije. Na isti dan, četiri godine posle, „pošteni nalazač” vratio je ovu sliku, ali i dela Lubarde i Ivanovića. Kao bebe loših majki, slike su nađene pred vratima Narodnog muzeja. U lošem stanju, naravno. Ali, i slike imaju svoje lekare, koji su ih „zalečili” i vratili kući – u parlament Srbije.
A u italijanskom parlamentu je Hakmanova „Mrtva priroda”. Nju je, 1937. godine, u novoj Rimskoj galeriji video, i kupio, poznati grof Ćano, tada ministar inostranih poslova Italije. Danas je slika vlasništvo rimske Nacionalne galerije moderne umetnosti, ali je već decenijama izložena u njihovoj skupštini. Muharem Šehović
.jpg)
