Izvor: BeautifulSerbia.info, 08.Apr.2011, 17:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fruška Gora i Sremski Karlovci

Putašastvije u gradu Sremski Karlovci. I ne samo to. Piše: Slobodan Ogrizović
Fruška Gora je toliko blizu Beograda da ćete popodne sa Novog Beograda brže stići do nje nego do centra grada, barem ove godine, dok traju radovi na Gazeli. Valjda i zbog toga, tog osećaja blizine i dostupnosti, već godinama stižemo do raznih udaljenih ćoškova Srbije, a ovamo - nikako.
Jedan rođendanski ručak bio je prilika da se izvezemo do Fruške Gore, sa ciljem da je malo načnemo sa jugoistočne strane, a da jednodnevni obilazak završimo na Perkovom salašu, uz najavljenu sremsko-vojvođansku gozbu.

View Larger Map
Fruška Gora je nekad verovatno bila jedna od omiljenih ostrvskih turističkih destinacija u letnjim aranžmanima za Panonsko more? Rezervacije za primorski Vrdnik ili Irig jedva su se mogle dobiti čak i na sajmu turizma, u februaru, negde pre 600.000 i neke godine. Nekad ostrvo, danas planina - u svakom slučaju, kada je nešto lepo, lepo je - nezavisno od toga da li je okruženo morem ili ravnicom. Svoj planinski status dobila je zahvaljujući Crvenom čotu, tj. visini od 39 metara iznad kvalifikacionih pet stotina potrebnih da jedno obično brdo 'postane čovek'. Prostire se na dužini od čak 78 kilometara a po širini ponegde zahvata i čitavih petnaest. Fruška Gora je danas nacionalni park, koji krasi i naziv srpska Sveta Gora, zahvaljujući velikom broju manastira koji su ovde našli svoj mir, u šumama hrasta, bukve, lipe, graba, topole i vrbe. O raznim životinjskim vrstama koje su ovde našle utočište da i ne pričamo. Samo što nema lavova i tigrova...
A kažu da se, osim velikog broja pečurki po šumskim livadama, ovde mogu ubrati čak i orhideje! Penjući se na Stražilovo, zahvaljujući jednoj kompetentnoj gospođi, videli smo, eto, pečurku 'Babino uvo', ili 'crveni pehar', jarko crvene boje, inače nepreporučljivu za jelo. Kažu, teška je za varenje (logično, sa takvim nazivom), mada se u nekim krajevima skuplja za ishranu.


Teško je zamisliti da je jedno ovako idilično, sveto mesto kao što je Fruška Gora moglo biti bombardovano (1999. godine), ali, nažalost, jeste. I to baš žestoko.
Ako baš ne žurite, a što biste pa žurili, lepo je provozati se do Fruške Gore starim novosadskim putem. Lagano prolazite Batajnicu, Novu i Staru Pazovu, Inđiju, svake godine sve uređenija i lepša mesta i ponosne nosioce novih registarskih tablica, sa lokalnim oznakama 'ST' i 'IN'. Put posle Inđije je u prilično jadnom stanju, ali mora se ponekad nešto i istrpeti. Negde kod Banstola postoji skretanje za manastir Veliku Remetu, ali ako ste poranili, zoru prevarili, možete prvo da skoknete do Sremskih Karlovaca i Stražilova. Jer, kada ste već stigli do ovde, sve vam je na dohvat ruke (automobila), i sva rastojanja od tačaka A do tačaka B, V, i ostalih, iznose po svega nekoliko, najviše desetak kilometara.
Stražilovo, Branko Radičević Kada sa starog novosadskog puta skrenete u Sremske Karlovce, putokazi će vas nepogrešivo voditi ka Stražilovu, mestu večnog odmora Branka Radičevića, našeg čuvenog pesnika.
Od Karlovaca do Stražilova imate oko 4 kilometra, a usput i zvanično ulazite na područje nacionalnog parka Fruška Gora. Uskoro dolazite do drvene kapije, gde ćete morati da ostavite vaš auto i nastavite peške. Osim ako vozite bicikl, kao jedan mladić koji je na svom dvotočkašu projurio sve do samoga vrha. U podnožju Stražilova videćete spomenik Branku Radičeviću, kip pesnika sa lirom, neobičnog po tome što se ne nalazi na postamentu, već praktično na zemlji, kao da upravo tada dok ga posmatrate - šeta i smišlja neke nove stihove. Tu je i simpatičan restoran, gde se može i ručati i to, kako vam drago, možda pre uspona do Stražilova, a možda i kada se vratite odozgo. Do gore imate šumsku stazu, malkice zapuštenu, sa ponekom strmom deonicom, a treba vam oko 20-30 minuta živahnog hoda da se popnete do spomenika. Ali ako je u tome uspela i moja tašta, po profesiji penzioner, i to još u nekim svečanim salonskim cipelama predviđenim za najavljeni ručak (a ne za pentranje po Stražilovu koje samo jedan zet može da smisli), za neko odustajanje nema opravdanja - ni za koga.
Gore će vas sačekati spomenik - obelisk, na mestu gde se nalazi pesnikov grob. Sa prednje strane spomenika uklesane su reči:
'Mnogo teo, mnogo započeo,
čas umrli njega je pomeo.'
Kameni blokovi ugrađeni u spomenik doneti su inače iz raznih (tadašnjih) srpskih krajeva - Kleka, Vršca, Plješevice, Velebita, Avale, Lovćena, Dinare i Fruške Gore. Branko Radičević živeo je nepunih 30 godina (1824-1853.), ali je na našem pesničkom nebu ostavio trag jasan kao najveća kometa. Najpoznatija njegova pesma je, verovatno, Đački rastanak (ne, ne radi se tu o štrajkovima u prosveti), gde je, u razigranim, romantičarskim stihovima, zapisao ne samo najlepše uspomene iz svoga detinjstva, već odmah pribeležio i deo svog testamenta:
'Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrći mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek' mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!'
Na tragu ovih stihova, Branko je kasnije napisao i elegiju 'Kad mlidijah umreti'.
A ako vas oni gornji stihovi nisu podsetili na Đački rastanak, ovi sigurno hoće:
'Kolo, kolo, naokolo, vilovito, plahovito,
napleteno, navezeno, okićeno, začinjeno -
Brže braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo,
Srbijanče, ognju živi,
Ko se tebi još ne divi!'
Rođen u Slavonskom Brodu, od šeste godine živeo u Zemunu, a zatim 1836. upisao gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Inače, pesnik je ime Branko uzeo pošto je objavio prvu svoju zbirku pesama, a kršteno ime mu je bilo Aleksej, po Svetom Alekseju. Školovanje ga je dalje odvelo u Temišvar, da bi sa devetnaest godina upisao studije prava u Beču, od kojih odustaje posle tri godine (a možda je tada važilo: 'završi (tri godine) prava u Beču i pali!').
Po povratku u Srem, Branko Radičević počinje i dugu borbu sa tuberkulozom, ali, zahvaljujući stipendiji kneza Mihaila, vraća se 1849. ponovo u Beč, upisavši i studije medicine. Preminuo je 1853. godine. Trideset godina kasnije, srpska omladina je prenela Brankove ostatke iz Beča na Stražilovo.
Tako je Branko Radičević, za manje od tri decenije svoga života, osvojio ceo pesnički svet, kao što je, nekad davno, Aleksandar Makedonski, za koju godinu više boravka na zemlji, osvojio skoro ceo tada poznati svet. Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi...
Sa vrha Stražilova možete nastaviti pešačkom stazom ka manastiru Grgeteg. Staza je obeležena planinarskim oznakama po drveću duž staze, a do manastira ima jedno 2,5 kilometra hoda, što je idealna varijanta celodnevnog boravka na Fruškoj Gori. Međutim, imali smo nešto drugačije planove, pa smo se lagano spustili do podnožja brda, i vratili kolima do Karlovaca.
Sremski Karlovci Kada dođete u centar Karlovaca, jednostavno ne znate na koju stranu pre da pogledate. Takva koncentracija predivnih zgrada i detalja na tako malom prostoru, zaista se retko viđa. I mnogo, mnogo veći gradovi bi bili ponosni da imaju ovakav centralni trg, oivičen zgradama Patrijaršijskog dvora, Karlovačke gimnazije, Saborne pravoslavne crkve posvećene Svetom Nikoli, Rimokatoličke crkve posvećene Svetom Trojstvu, zgradom Magistrata i mnogim drugim, doteranih fasada i ukrasa. Trgom dominira česma 'Četiri lava', u crvenom mermeru, podignuta davne 1799. godine, a pored ćete naći i bašte u posedu nekoliko kafića, kao stvorene za uživanje u pogledu na Karlovce. Još kad bi ih stavili na neku kružnu platformu pa da mogu da se okreću oko svoje ose...
Na trgu su se mogle videti i dve tezge na kojima su prodavana dva lokalna specijaliteta. Jedno je vino 'bermet', a drugo je kolač - kuglof, kažu jedinstven po tome što ga možete konzumirati u svako doba dana i uz bilo koje piće (mada ta tvrdnja, po meni, važi za sve kolače?). Čokoladni kuglof se služi uz crno vino ili kafu, dok se žuti kuglof služi uz belo, ili čaj. U kolač se može, po želji, dodati i rum, liker, pa i neka voćna rakijica. A može i onaj bermet sa susedne tezge. Inače, za kuglof pola Evrope tvrdi da je to baš njihov kolač, a jedan od vrhunskih prave u Alzasu. Nego, da se vratimo iz Francuske još malo u Sremske Karlovce!
Kao što je to i u većini drugih mesta Srbije, istorija glavne Pravoslavne crkve u mestu, uvek najbolje opisuje i istoriju celoga kraja, uspone i padove, najveća stradanja i najveće graditeljske uspehe. Tako i istorija karlovačke Saborne crkve govori o teškom životu naroda pod Turcima i pod Austrougarskom monarhijom, ali i stalnoj borbi za očuvanje identiteta srpskog naroda gde je Karlovačka mitropolija imala izuzetnu ulogu. A kad smo već kod tih vremena, pa i kod Seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, nije naodmet da dohvatite i knjigu 'Beču na veru' od Nikole Moravčevića.
Crkva Svetog Nikole pominje se još početkom 16. veka, negde oko 1532. godine, da bi na mestu te crkve 1758. godine počela izgradnja nove, otprilike ovakve kakva se danas može videti. Bilo je tu još puno radova, rekonstrukcija, kako spoljašnjosti, tako i unutrašnjosti, od kojih su poslednji zahvati završeni prošle godine.
Kada uđete unutra, imaćete šta da vidite, a zaista ne znate šta je lepše - da li ikonostas, ili možda zidna dekoracija - kako onaj deo po tavanici crkve i po eliptičnoj kupoli tako i onaj deo po vrhovima stubova crkve, na mestima gde prelaze u podjednako lepe lukove. Ne manje lepi su i vitraži po prozorima, a da sve bude potpuno zaokruženo, potrudio se Paja Jovanović sa nekoliko religioznih i istorijskih slika, kao što su, naprimer - Krunisanje Stefana Prvovenčanog, Spaljivanje moštiju Svetog Save i druge.
Najvrednije relikvije u crkvi, ako se u duhovnom smislu može uopšte govoriti da je neka relikvija vrednija od druge, su ćivot (ili kivot) sa delom moštiju Svetog Arsenija Sremca, drugog srpskog arhiepiskopa, iz davnog 13. veka i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice.
Verovatno svaka zgrada u Sremskim Karlovcima ima manju ili veću istorijsku vrednost. Gde god se okrenete, nađete zanimljiv detalj - kao recimo jednu tablu da je 'na tom mestu bila zgrada Blagodjejanija i Srpska narodna škola u kojoj je boravio i učio 1805. i 1806. Vuk Stefanović Karadžić', pa onda u dvorištu gimnazije možete videti još jedan lep spomenik Branku Radičeviću, a pored gimnazije isprsio se čitav red 'starinskih' zgrada, i sa jedne i sa druge strane ulice, sa divnim gvozdenim kapijama i rešetkama na prozorima. Tu je i gostionica 'Sremski kutak', a malo niže niz ulicu nalazi se i Donja crkva, posvećena Sv. Petru i Sv. Pavlu, spreda zaklonjena ogromnim platanom, čija je sadnica nekad davno doneta, kažu, iz Beča. Uz malo više šetnje, može se stići i do Kapele mira, podignute na mestu gde su održani mirovni pregovori Svete Alijanse, na čelu sa Eugenom Savojskim i Otomanske vojske. A pregovori su održani u šatoru koji je, radi ravnopravnosti pregovarača - imao četiri ulaza - i unutra okrugli sto. Pa niko nije bio 'glavniji' od ostalih.
Vredelo bi provesti u Karlovcima ceo izletnički dan, a i više, ali smo ipak seli u kola i uhvatili pravac ka prvom (po našem planu obilaska) fruškogorskom manastiru - Velikoj Remeti.



:::: manastir Velika Remeta Manastir je udaljen svega nekoliko kilometara od starog novosadskog puta. Posvećen je Svetom Dimitriju, a u okviru manastira nalaze se i kapele Sv. Jovana Krstitelja i Uspenja Presvete Bogorodice - jedna iz 18. a druga iz 20. veka.
Predanje nam govori da je zadužbinar manastira bio kralj Dragutin, krajem 13. ili početkom 14. veka. Na osnovu drugih izvora, smatra se da je manastir podignut u 15. veku. Kako god, danas je to velika, impresivna građevina, opasana belo-žutim zidom manastirskih konaka. Kada kroz zgradu konaka prolazite ka crkvi, sa desne strane ćete videti veliku gostinsku trpezariju. Sama crkva sastoji se iz novijeg dela sa zvonikom i starijeg, sa fasadom u crvenoj opeci, na kojoj je opstalo i par spoljašnjih fresaka. Posebno lepa je freska Bogorodice sa malim Hristom, kako sedi na prestolu, na severnom zidu, tj. na onom pored kojeg prolazite kada od ulaza u konak dolazite do ulaza u crkvu.
A ispred priprate je, davne 1735. godine, podignut zvonik od čak 38,6 metara visine, tj. skoro 39 metara - isto onoliko metara za koliko se Fruška Gora zove planina a ne brdo. Nažalost, nismo se penjali na zvonik (i njegovih sedam-osam spratova), a mora da je pogled odozgo očaravajući. Na prvom spratu, kažu, nalazi se i mala kapela, posvećena Jovanu Preteči. A sam zvonik je najviši u Sremu!
Manastir su spalili Turci (baš neobično), 1716. godine, a drugo veliko stradanje bilo je za vreme Drugog svetskog rata. U principu, u manastirskim knjižicama bi trebalo isticati jedino (retke) slučajeve kada neki manastir (greškom) nije spaljen od Turaka, jer im je to očigledno bila rutina tokom (ne)par vekova prisustva u Srbiji. Manastir je temeljno obnovljen krajem dvadesetog veka, a ponešto od živopisa i ikonostasa je uspelo da sačuva svoju lepotu i za nas, današnje posetioce.
U čast svih kolega putopisaca, da navedemo i da je u manastiru napisan prvi putopis u novijoj srpskoj književnosti 'Putašastvije u gradu Jerusalimu' (a sad ponovo bacite pogled na naslov putopisa koji čitate) Jerotija Račanica, koji je u Velikoj Remeti živeo negde oko 1721. godine.
:::: manastir Krušedol Posle još nekoliko kilometara puta, brzo se stiže i do čuvenog Krušedola, možda i najpoznatijeg fruškogorskog manastira. Sačekaće vas velelepna, jarko crvena kapija, sa okruglom kulom, sa velikim, drvenim, izrezbarenim vratima - koja predstavlja ulaz u portu manastira, ili bolje reći u veliki zeleni park. To je ista ona jarko crvena boja kakva danas krasi zidove Žiče ili Pećke Patrijaršije.
Crkva je posvećena Blagovestima Bogorodice, i potiče sa početka 16. veka od zadužbinara - Đorđa Brankovića (monaha Maksima) i njegove majke Angeline. I ovaj manastir je nekoliko puta teško nastradao tokom svoje istorije, a najteže 1716. godine, kada su ga Turci spalili (i razrušili), uništavajući pritom i mošti porodice Branković.
Kada ulazite u krug manastirskih konaka i u crkvenu portu, videćete na spoljnjem zidu veliku fresku Strašnog Suda, tj. ono što je ostalo od nje. A s obzirom koliko je Krušedol postradao, dosta je i ostalo.
Ikonostas se sastoji od 36 ikona (ponegde piše 35?, a ja ih ne prebrojah), nastalih u različitim periodima života Krušedola. U crkvi se nalazi i ćivot sa ostacima moštiju svetih Brankovića (Maksima, Stefana, Jovana i Angeline).
Zbog velikog broja srpskih velikana koji su sahranjeni u Krušedolu, ovo mesto se naziva i srpski Panteon. Mada bi pravilnije bilo Panteon nazivati - pariski Krušedol? Da se zna ko je stariji! Ovde u miru počivaju Patrijarh Arsenije III Čarnojević, Mitropolit Isaija Đaković, Patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, Grof Đorđe Branković, Vojvoda Stefan Šupljikac, Kneginja Ljubica Obrenović, kao i Kralj Milan Obrenović.
Da iskoristimo ovaj putopis, pa da pomenemo ovom prilikom i ogromnu, neopisivo značajnu diplomatsku ulogu na očuvanju kako svetovnih tako i duhovnih prava srpskoga naroda u Austrougarskoj carevini koju je imao Mitropolit Isaija Đaković, u periodu posle Velike seobe. I on je možda jedna od osoba iz srpske istorije čiji je doprinos opstanku našeg naroda delimično nepoznat, a delimično zaboravljen tokom prethodnih vekova.
A prateći 'put' Isaije Đakovića, Mitropolita krušedolskog i Arhimandrita grgeteškog - dođosmo i do manastira Grgeteg.
:::: manastir Grgeteg I ovde vas dočekuje velika bela kapija koja se nastavlja u dugačku belu ogradu, sa gvozdenim rešetkastim vratima sa čije leve i desne strane se nalaze mozaične freske Sv. Mihaila i Sv. Gavrila, i dve, nešto manje po veličini, Sv. Save i Sv. Nikole. Čeka vas još stotinjak metara šetnje, duž zelenog travnjaka i nedavno posađenog drvoreda, kome će trebati barem još par godina da dostigne visinu komšijskih svetiljki - fenjera od kovanog gvožđa
Crkva je posvećena Svetom Nikoli, a manastir je, barem tako kaže legenda, podigao despot Vuk Branković, (naći ćete često i ime Vuk Grgurević) narodni junak poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk. Podignut je u decenijama sa kraja 15. i na početku 16. veka.
Verovatno najveća znamenitost Grgetega je danas zidani ikonostas, sa dvadeset i jednom velikom ikonom Uroša Predića. A neobično je i što su prestone ikone podignute na nivo iznad carskih dveri, što nije 'ikonostasno-stvaralački' običaj u crkvama.
Na manastirskom groblju sahranjen je Arhimandrit Ilarion Ruvarac, istoričar i iguman manastira, najzaslužniji za današnji izgled manastira koji potiče iz obnove krajem 19. veka. Manastir je sveštenstvo napustilo tokom Velike Seobe, pred Turcima, a obnova je usledila 1708. godine, zahvaljujući Mitropolitu Đakoviću.
Na izlasku iz Grgetega, kod one velike bele kapije, nalazi se i manastirska radnja sa puno različitih domaćih proizvoda, od kojih smo se ovoga puta odlučili za 'Starohopovski gorki', proizvod manastira Staro Hopovo. Radi se, naime, o 'napitku' napravljenom od čiste lozove rakije (od nekih 40 stepeni) i više od deset vrsta lekovitih trava po proverenoj manastirskoj recepturi. Kako rekoše u manastiru - nije baš lek, ali kao da jeste, a naročito blagotvorno deluje na sistem organa za varenje. Uz molitvu, naravno. A u našem slučaju - kao što smo i obećali pri kupovini - kad god se 'Starohopovski' nekome naspe - nazdravi se monaštvu Grgetega (a i Starog Hopova, podrazumeva se)...
:::: Perkov salaš - Neradin Tako je završen današnji obilazak duhovne zaostavštine ovoga kraja Fruške Gore. Svaki ovakav obilazak, prirodno, motiviše vas da se dohvatite istorijske literature i svih drugih podataka o fruškogorskim manastirima i srpskoj istoriji. Sa druge strane, svaki ovakav obilazak, pošto prilično dugo traje, motiviše vas i da negde ručate. Pošto smo još iz Beograda rezervisali mesto na Perkovom salašu (što uvek treba učiniti zbog ograničenog broja salaških mesta za ručavanje) onda nam je ostalo samo da se od Grgetega spustimo kolima ka selu Neradin, i da se zatim isključimo sa glavnoga puta ka Irigu kod putokaza za salaš, negde na izlazu iz sela, sa desne strane.
Da pomenemo da se Neradin pominje prvi put još davne 1247. godine, i to kao Meradin. Smestio se u dolini Neradinskog potoka, a da li je potok dobio ime po selu ili obratno, ne znam.
Ali ko bi se dalje bavio istorijom Neradina, dok vas sa Perkovog salaša prizivaju mirisi sremske kuhinje? Salaš je ime dobio po nadimku jednog od članova familije Ivanić, a za godine salaša nismo pitali. Mada se po Internetu može naći i da je star oko 60 godina, ponegde piše i preko 100... Pošto su u kući predmeti iz porodične istorije, i ako je salaš star koliko i najstariji predmet na njemu, onda tu ima i mnogo više godina. Domaćini kažu da su prvi tragovi prisustva Ivanića na ovim prostorima vezani za davnu 1717. godinu! A na sve strane, i po spoljnim i unutrašnjim zidovima zgrada na salašu, možete videti kojekakve uspomene, fotografije i sitnice, ali i brojne alatke iz nekadašnjeg salaškog života.
Na širokom zelenom travnjaku, gde se za nekoliko drvenih stolova može popiti domaća rakijica dobrodošlice pre nego što uđete u zgradu gde se ručava, izležavao se mešoviti 'čopor' od 6-7 pasa i mačaka, jednih pored drugih, u potpunoj miroljubivoj sremačkoj koegzistenciji.
Pošto se ovde na svaki način poštuje tradicija, i ručak je pravi vojvođanski - tu su i pogača i so, i domaća rakija, supa, rinflajš (ili što kažu Nemci - rindfleisch), gulaš sa širokim rezancima, pileći ili juneći paprikaš i, naravno, štrudla. Uz još poneki starinski kolač i slatku pitu, a ako ni to nije dosta, tu su i domaći pekmezi i slatka.
Domaćini vele, da kada je baš zdravo vedro, odavde puca pogled sve do valjevskih planina, a i do Rudnika i Avale. Baš daleko. Uz neku rakijicu više, mogu se videti i Alpi i Karpati, i ko zna šta još.
Domaćin Nikola će vas sačekati (a posle i ispratiti) u sremačkoj nošnji, čime je zaokružen jedinstven doživljaj boravka na pravom vojvođanskom salašu. Bez novih tehnologija, recepata i nepotrebnih detalja.
Eto. Sve vam je to nadohvat ruke. A treba vam samo kakav-takav auto, jedan lep, sunčan dan, malo ljubavi prema našoj zemlji, par hiljada dinara i - rezervacija kod Ivanića, na Perkovom salašu. A može i izletnička korpa, pa na livadu...
:::: Sremski Karlovci - plan
View Larger Map
Tweet
Ostavite komentar na Fejsbuku (Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)


Postavi na Fejs
Ostali tekstoviMostoviSahat kula, KalemegdanSelo TubićeČačak, dobri duh ŠumadijeDičibare, moja zelena i mirisna zemljaMoj GradKanu avantureDolina reke Vučjanke, Kaskadni tokPlanina TaraDrenovački kik

Nastavak na BeautifulSerbia.info...