Izvor: BeautifulSerbia.info, 24.Mar.2014, 19:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beogradski manastiri i još ponešto

Piše: Slobodan Ogrizović
Manastir Vavedenje U ovim neverovatno lepim februarskim (tj. zimskim) danima, kakvi su bili i ovogodišnji Sretenjski praznici, moglo se spojiti lepo i korisno (tj. istorijski-edukativno a i bogougodno). Ako već niste skoknuli do inostranstva, ili barem do Kopaonika – Beograd vam je uvek na raspolaganju, naročito kada ga ne uzimate zdravo za gotovo i kada se malo potrudite da zavirite u neke njegove kutke.
Naravno, ovo je samo jedna od bezbroj ideja >> Pročitaj celu vest na sajtu BeautifulSerbia.info << koje imate na raspolaganju, a jednostavna za realizaciju. Pa, da krenemo…
Kada iz ulice Kneza Miloša nastavite Bulevarom vojvode Putnika, pravo ka Topčideru, kod poslednje ulice desno, pre Topčiderske zvezde, videćete putokaz ka manastiru Vavedenje. U uličici Ljube Jovanovića, preko puta prostorija Fakulteta likovnih umetnosti (zgrade vajarskog i slikarskog odseka), udobno smešten (ili stešnjen?) između nekoliko porodičnih kuća, nalazi se manastir Vavedenje Presvete Bogorodice.
Manastiri su obično uvek nalazili zgodno mesto – skriveno i zaklonjeno od ljudskih pogleda, od putnika namernika, i naročito od vojski koje su ovim prostorima oduvek špartale, usput pljačkajući i paleći, pa je tako i Vavedenje našlo svoj skriveni kutak. Ali umesto da se skrije u nekom šumarku, zaklonjen nekim brdašcetom ili stenom, ovaj manastir se, eto, sklonio između senjačkih vila, pomenutog fakulteta i osnovne škole „Stefan Nemanja“ (nekada „Narodni heroj Branko Parać“).
Ktitorka manastira je bila Persida Milenković, žena široke zadužbinarske ruke, koja je, između ostalog, podigla i crkvu Svete Trojice u Kumodražu kao i još jedno svetilište, namenjeno najboljim matematičarima – zgradu Matematičke gimnazije. A kada su kopani temelji manastirske crkve, pronađeni su ostaci starog hrama sa svetim prestolom od kamena. Ko je u tim davnim vekovima, takođe, prepoznao ovo mesto kao idealno za gradnju crkve – nije poznato.
Manastir je podignut pored tadašnje gimnazije „Kralja Aleksandra“, na zemljištu ustupljenom Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Gimnazija, tj. „Muška gimnazija kralja Aleksandra Prvog“ nalazila se (od 1933. godine) u obližnjoj ulici Petra Čajkovskog (verovatno je to ta gimnazija?) a radila je (zajedno sa internatom) do 1. aprila 1941. godine. Posle mnogo selidbi i promena imena – danas je to Deseta beogradska gimnazija, i nalazi se na Novom Beogradu.
Temelji manastirske crkve osveštani su avgusta 1935. godine, a konačno osvećenje izvršio je 25. oktobra 1936. godine patrijarh srpski Varnava Rosić. U manastiru se čuva ikona – zaštitnica Lesninske monaške obitelji i manastirskih monahinja – Lesninska Bogorodica, još iz perioda dok su monahinje živele u Rusiji. Tu su i još nekoliko svetih i čudotvornih ikona – ikona Presvete Bogorodice „Zografska-akatisna“, ikona „Pokrova Presvete Bogorodice“ i ikona sv. Nikolaja Mirlikijskog, za koju kažu da se sama obnovila vremenom. Riznica manastira čuva još nekoliko izuzetnih ikona iz 18. i 19. veka, kao i brojne rukopisne i štampane bogoslužbene knjige, a u manastiru se nalaze i dva kivota sa velikim brojem čestica moštiju brojnih Svetitelja.
Manastir Vavedenje je od svog nastanka bio pod pokroviteljstvom manastira Kuveždina, sa Fruške gore – kao metoh tog fruškogorskog manastira. Kuveždin je bio prvi ženski manastir u obnovljenoj Srbiji, a nalazi se na jugozapadu Fruške gore, 2 kilometra severno od sela Divoš, kod Sremske Mitrovice. Tako, kad obiđete Vavedenje, red je da svratite jednom i u Kuveždin!
U prelepo uređenoj manastirskoj porti Vavedenja nalaze se grobovi nekoliko mitropolita SPC. Sadašnja igumanija je mati Anastasija, a božje službe vrše dva protojereja u penziji, čije propovedi možete naći i na sajtu manastira Vavedenje.
I – još jedna važna informacija vezana za ovaj manastir je da tokom nedeljne liturgije celu službu prati hor „Melodi“ čuvene Divne Ljubojević. Eto, ako ima nekoga ko još nije čuo anđeoski glas Divne Ljubojević – može prve sledeće nedelje da dođe u manastir Vavedenje, u 9 ujutru, na nedeljnu liturgiju, i da dodatno uživa u zaista posebnoj, harmoničnoj atmosferi koja vlada u ovoj crkvi.
Uzgred, uvek sam se pitao da li bi, jednom? uskoro? nekada?, Pavle Aksentijević, naš čuveni pojac i pomenuta Divna Ljubojević, mogli na nekom koncertu – na moje, a verujem i oduševljenje mnogih – da ukrste svoje divne glasove i da tako na jednom mestu učine da istovremeno zazvuče Hilandar i Vavedenje?
Muzej „25. maj“, Kuća cveća i Stari muzej A kada ste već na Senjaku, treba vam svega petnaestak minuta šetnje kroz Topčidersku šumu do muzeja „25. maj“, odmah prekoputa Bulevara vojvode Putnika. Ako to uradite u naredne 2-3 nedelje, osim stalnih postavki muzeja, možete videti i izložbu „Srbija kroz vekove“, otvorenu do 12. marta ove godine. Ova izložba je priređena u čast nacionalnog praznika – Sretenja – Dana državnosti Srbije, i to vam je jedna simpatična izložbica, nepretenciozna i interesantna – koja istoriju Srbije posetiocima servira kroz razne, vredne i neobične predmete.
Ovde ćete videti srpske zlatnike, Sinan pašinu sablju, maketu dvorske jahte dinastije Karađorđevića, poštanske marke sa likom kralja Aleksandra, sablju Stevana Knićanina, prvi srpski rečnik, štampan u Beču, knjigu „Strategija“ Živojina Mišića, Cvijićev Atlas srpskih zemalja – sve to praćeno interesantnim pričama o pojedinim istorijskim trenucima.
Eksponati su pozajmljeni iz fondova Muzeja istorije Jugoslavije, i svi su nekada bili poklonjeni Josipu Brozu Titu.
A kad već dođete u muzej „25. maj“, i kad već pomenusmo Tita, onda možete da obiđete i Kuću cveća, gde od skora, pored našeg nekadašnjeg predsednika, vrhovnog komandanta i maršala, počiva i Jovanka Broz. Ovaj objekat je sagrađen pre skoro 40 godina, kao zimska bašta sa prostorijama za Titov rad i odmor. Na suprotnoj strani od ulaza nalazi se velika terasa sa predivnim pogledom na Beograd.
Naslonjen na njihovo večno boravište, nalazi se i izložbeni prostor sa zbirkom štafeta, tj. sa delom zbirke – sa stotinjak – od čak 22.000 štafeta preko kojih su Titu prenošene rođendanske čestitke. Ako neko (puno) mlađi od mene pročita ovaj tekst, eto – neka pročita i to da je svake godine, za 25. maj, Dan mladosti i Titov rođendan cela Jugoslavija slala takve lokalne i regionalne štafete, koje su se ulivale u tokove glavne štafete, a ta glavna bi bila predavana Titu na završnoj svečanosti, na velikom sletu pionira, omladine i vojske, na stadionu JNA, tj. današnjem Partizanovom stadionu. Inače, i mene je zadesilo učešće na jednom od sletova, i to baš 1980. godine, kada glavni gost više nije mogao da prisustvuje tom sletu. Proslava dana mladosti trajala je još nekoliko godina, i onda se, neosetno, ugasila.
A kada izađete iz Kuće cveća i nastavite dalje uzbrdo kroz divno dvorište ovog kompleksa, ukrašeno brojnim skulpturama i jednom fontanom, doći ćete i do ulaza u Stari muzej, gde možete videti stalnu, etnografsku zbirku i postavku Muzeja istorije Jugoslavije. Naziv ove izložbe je „Put oko sveta“, a šetnjom kroz kaskadne sale odlično održavanog muzeja videćete neverovatne količine eksponata – od nošnji naroda nekadašnje SFR Jugoslavije, muzičkih instrumenata iz celog sveta, zanatskog oružja, štitova, lutaka, kostima… Pravi put oko sveta.
Eto, na primer, oružje: ovde možete videti šašku – sablju sa Kavkaza, šamšir, jatagane, tromblon pušku kremenjaču iz Tunisa, štitove iz Etiopije, pušku pištala, tanto – tradicionalni japanski nož (ili mač?) s duplom oštricom, srpasti nož poglavice iz naroda Mangbetu iz Konga, bodež katar iz Indije…
Divan prostor i divni eksponati. Ako smem da primetim, nešto slično, sa neverovatno velikim brojem eksponata, ali – nažalost – na višestruko manjem prostoru – može se videti u Aikido centru pokojnog Ljube Vračarevića na Slavujevom vencu (br. 1). Zaista je šteta što takvo bogatstvo ne može da bude izloženo na način dostojan vrednosti i raznovrsnosti eksponata koje je naš veliki i neprevaziđeni majstor realnog aikidoa (10. dan – SOKE) dobio i prikupio na svojim brojnim putovanjima po svetu. Kamo sreće da je majstor Ljuba još sa nama i da nam pokazuje sve te suvenire iza kojih stoje neverovatne priče. Dobri ljudi uvek odlaze prerano…
Stari muzej je inače sagrađen 1964. godine (moj vršnjak, i dobro se drži!) a prvobitno je služio za izlaganje Titovih poklona sa putovanja po zemlji i inostranstvu, uključujući i rođendanske poklone. Torte nisu sačuvane.
Od 1987. godine se ovde nalazi stalna etnografska zbirka, čiji su, kako to stoji na sajtu muzeja, najznačajniji eksponati – japanski „tanto“ mač (iz 14. veka), prizrenska nošnja iz 1870. godine (najstariji tekstilni predmet u zbirci) i kamene (!) gusle, isklesane od jednog komada kamena, i smeštene u izdubljeno deblo drveta.
Manastir Rakovica Za kraj ovoga poludnevnog izleta rešili smo da skoknemo do još jednog beogradskog svetilišta – manastira Rakovica. Pošto se prođe Topčider i pošto se nastavi prvo Bulevarom Patrijarha Pavla a zatim ulicom Patrijarha Dimitrija, pored svih onih nekada čuvenih rakovičkih firmi, i uz nekoliko dobro postavljenih putokaza – brzo i lako stižete do manastira Rakovica, desetak kilometara udaljenog od centra Beograda.
Manastir je smešten između dva brda – sa istočne strane nalazi se Pruževica, a sa zapadne – Straževica.
Po narodnom predanju manastir, sa crkvom posvećenom Sv. arhangelima Mihailu i Gavrilu, izgrađen je u vreme vladavine kraljeva Dragutina i Milutina. Nasuprot tome, prva pominjanja manastira potiču sa početka 16. veka, a verovatno najvalidniji dokumenat koji pomaže u datiranju nastanka manastira je povelja vlaškog vojvode Konstantina Brankoveana Besarabe, izdata 1907. godine manastiru Rakovici, za koji kaže da je „sazidan i iz temelja podignut od strane dobrog hrišćanina, počivšeg Radula vojvode, koji je proteklih godina bio gospodar ove zemlje“. „Sumnja“ se na vojvodu Radula Prvog Crnog (druga polovina 14. veka), zeta kneza Lazara, pa je, dakle, i manastir nastao tokom vladavine kneza Lazara.
Prvobitna lokacija manastira Rakovice (iznad sela Rakovice) se, za razliku od uobičajenih pokušaja da se manastiri i crkve podižu na skrivenijim mestima, nalazila u blizini naselja i važnih saobraćajnica, pa je zato često bio pljačkan i uništavan, sve dok ga monaštvo nije premestilo na skrovitije mesto, dublje u šumu.
Nažalost, i na novom mestu je preživljavao teške dane, i delio sudbinu srpskog naroda tokom 16. veka, kao i tokom Austrijsko-turskih ratova krajem 17, sredinom 18. i opet – vrlo brzo – krajem 18. veka. Tako u zapisu iz manastira Velika Remeta (na Fruškoj gori) stoji i ovo: „Pošto je Svetoarhanđelski manastir zvani Rakovica, koji je u Srbiji, prošlog turskog rata godine 1739. opustio od bezbožnih Agarena, došao je otuda izbegli iguman Mihailo jeromonah sa ostalom bratijom ovamo u manastir Remetu i pridružio se ovoj svetoj obitelji…“
Tokom velikog Austrijsko-turskog rata (1788-1790) manastir Rakovica ponovo biva opljačkan i spaljen, a iguman obešen o brest pred manastirom – zbog aktivnosti monaha na strani Austrije. Zatim nailaze bolji dani za manastir, jer se uz podršku kneza Miloša (vezanog za ovaj manastir i zbog njegove uloge u životu naroda ali i zbog toga što je njegov sin Todor bio sahranjen ovde) obnavljaju i crkva i manastirske kelije, sa velikom trpezarijom i kneževim konakom. Za Rakovicu su bili vezani i drugi članovi porodice Obrenović, kao kneginja Ljubica (po kojoj se jedan deo manastira zove „Ljubičin konak“), a zatim i knez Mihailo i Tomanija Obrenović, supruga Jefrema Obrenovića – od kojih je poslednje dvoje, zajedno sa decom, sahranjeno u priprati crkve.
U manastiru je sahranjen i junak Prvog srpskog ustanka – Vasa Čarapić. Na bočnoj strani crkve nalazi se veliki mermerni spomenik, koji je ovome junaku podigao (1910. godine) Kralj Petar Prvi – na kome stoji: „Vasi Čarapiću, Zmaju od Avale, vojvodi vožda Karađorđa, junački palom pri zauzeću Beograda od Turaka, pred zoru, 30. novembra, 1806. godine.“
Manastirska crkva je obnovljena 1861-62. godine.
A od 2009. godine, manastir Rakovica je i konačno boravište Patrijarha Pavla, koji je želeo da bude sahranjen baš ovde zbog toga što mu je jedan od uzora bio Patrijarh Dimitrije (takođe sahranjen u porti manastira), prvi patrijarh posle 1920. godine – kada je ponovo uspostavljena jedinstvena Srpska crkva. Osim toga, Patrijarh Pavle se i zamonašio u manastiru Rakovica, davne 1948. godine.
U crkvi se upravo privodi kraju izrada živopisa – verovatno za živopisanje nije ostalo više od jedne desetine površine zidova, pa će unutrašnjost crkve uskoro zasijati punim sjajem.
Ikonostas je postavljen 1862. godine, a izradu je finansirao knez Mihailo Obrenović, s tim što su početkom 20. veka stare ikone zamenjene novim, koje je izradio Rafailo Momčilović. Još jedan detalj iz dramatične manastirske istorije govori da su ikonostas do 1737. godine krasile četiri ikone koje je car Petar Veliki darovao Rakovici 1701. godine. Pred naletom Turaka, ikone su prenete u Veliku Remetu, odakle su ih ustaše tokom rata odnele u Zagreb, da bi naposletku završile u galeriji Matice Srpske!
U periodu od 1949. do 1958. godine u Rakovici je bila smeštena Beogradska bogoslovija, a od 1959. godine manastir je odlukom Patrijarha Germana pretvoren u ženski manastir. Da napomenemo još i da je NATO bombardovanje 1999. godine (skoncentrisano na brdo Straževica) dovelo do ozbiljnih oštećenja na manastirskim objektima, uključujući i samu crkvu.
Preko puta ulice Patrijarha Dimitrija nalazi se i crkvica-kapela gde je izvor Svete Petke, sa vodom lekovitih svojstava.
Pošto je vrlo verovatno da ćete posle liturgije u Vavedenju, šetanja po Topčideru i muzejima, i obilaska manastira Rakovica, ogladneti, uz dodatni apetit koji izazove voda sa izvora Svete Petke, jedno od rešenja je da, prilikom povratka ka Topčideru, skrenete sa Bulevara Patrijarha Pavla desno, u ulicu Pere Velimirovića i zatim odmah levo, u prelep ambijent restorana „Klub Košutnjak – Srbijašume“, gde ćete naći odličan repertoar jela od divljači, čime ćete u potpunosti zaokružiti ovaj divni izlet. Istina, mi smo produžili na Adu, ali nekoliko ranijih poseta ovome restoranu ostale su nam zaista u lepom sećanju.
Manastir Svetog Stefana Pošto smo prethodnog dana obišli dva beogradska manastira, naravno da smo dobili ideju da obiđemo još poneki. E sad, kad se kaže „beogradski manastiri“, šta to ustvari znači? Tu bi se moglo svrstati, osim pomenutih, još nekoliko manastira na užem i širem području Beograda – na primer – manastir Svetog Arhangela Gavrila u Zemunu, manastir Sv. Arhiđakona Stefana u selu Slanci, manastir Fenek u Jakovu, pa manastiri Tresije i Pavlovac na Kosmaju, pa malo dalje – Dokmir kod Uba, Rajinovac u Begaljici…
Izbor je pao na kratak izlet do manastira u Slancima. Put vodi ka Višnjičkoj banji, pa pored groblja Lešće, pa dalje Slanačkim putem sve do sela Slanci, uz nekoliko dobro postavljenih putokaza. Usput ćete videti na stotine (hiljade?) uredno poređanih plastenika, i pošto prođete i kroz selo Slanci, doći ćete do obeleženog skretanja za manastir. Još oko kilometar vožnje, prolazak pored slanačkog groblja i stižete pred kapiju manastira.
Po narodnim predanjima, manastir je najverovatnije osnovao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Po istim predanjima, prvobitno je bio posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice i nazivan je „stari manastir“.
Svoj procvat manastir je (kao i cela Srbija) doživeo za vreme despota Stefana, u prvoj polovini 15. veka, a napredak je nastavljen i za vreme despota Đurađa Brankovića. Baš zbog velike ktitorske pomoći, manastir je tada posvećen Svetom Prvomučeniku i Arhiđakonu Stefanu, a i današnja manastirska slava je praznik prenosa moštiju Svetog Stefana).
Padom despotovine, pod turskom silom, manastir je više puta razaran i opljačkan, da bi 1833. godine bio potpuno srušen. Od ostataka manastira, tj. od njegovog materijala izgrađene su dve crkve: u Velikom Selu i u Mirijevu. Zatim je 1900. godine na mestu starog manastira podignuta mala kapela, a posle šest decenija krenula je i obnova manastira. Osvećenje temelja novog hrama i konaka obavljeno je 1967. godine, a u temelje su položene povelje na kojima je pisalo: „Obnavljajući sa Božjom pomoći ovu svetinju Nemanjića, dodeljujemo joj svetu misiju da se u njoj, kao metohu Hilandara, pripremaju mladi monasi za podvižnički život u manastiru Hilandaru“. Hram je tako, kao hilandarski metoh, ponovo počeo da živi svoj život od 1971. godine. Osvećenje je izvršio Patrijarh German, kada je rekao i sledeće: „deo moštiju Svetog Stefana koje sam pre deset godina izmolio od ruskog Patrijarha Alekseja, danas smo stavili ovde u Časnu trpezu. Radi simbolike stavio sam u Časnu trpezu i kamičak sa Groba Gospodnjeg koji sam doneo iz Jerusalima, i deo kamička koji je sa samog vrha planine Atos na Svetoj Gori.
Tadašnji proiguman Hilandara, otac Nikanor doneo je i darove hilandarskog bratstva – i to ikonu Bogorodice Trojeručice (verovatno najvredniju kopiju – izrađenu u Kareji), kao i sve potrebne bogoslužbene knjige i odežde. U manastiru kažu da su i bratstvo i mnogobrojni narod, baš na Preobraženje 1989. godine, bili svedoci čuda – jer je na ikoni Trojeručice zapažen krst na čelu, a zatim i suze iz oba oka.
Unutrašnjost manastirske crkve je danas neživopisana, a po zidovima stoji nekoliko ikona, tj. litografisanih domaćih ikona, jer su prave, crkvene, kao i ikone sa iskonostasa „Starog manastira“ – prenete u novosagrađenu novoselsku crkvu. U crkvi smo zatekli samo jednu osobu, i to, zamislite, mog druga iz osnovne škole! Malog li sveta.
Manastirski konaci su trenutno u procesu značajne izgradnje (dogradnje) i ceo manastirski kompleks je trenutno neuređen, verovatno zbog velikih radova koji se ovde odvijaju, što je logično, ali potpuno neobično, jer su svi naši manastiri uvek pravi izložbeni prostori zelenila i cveća, prostori gde je uvek sve na svome mestu. Ali biće uskoro i ovde tako.
U manastiru Slanci, na manastirskom groblju, počivaju i ostaci Shi-arhimandrita, oca Stefana, koji je 40 godina proveo u molitvi u Karuljskoj – Svetogorskoj samoći. Za one koji to ne znaju, Karulja je jedan od najvećih i najčuvenijih simbola Svete Gore – to je svetogorska litica na kojoj se nalaze pustinjačke isposnice. Iz tih pećina se ka moru čekrcima (karulja – čekrk) spuštaju košare do mora, pa se tako vrši zamena monaških rukotvorina za nešto hrane ili novca od putnika prolazećih brodića. I kako je to rekao Otac Gavrilo: „Ništa to nije slučajno, pa ni to što je baš Beograd dobio veliki blagoslov da ima telo takvog podvižnika kao što je bio otac Stefan sa Karulje.“
Manastir Svetog Arhiđakona Stefana poznat je i po svojoj „trpezi ljubavi“ koju bratstvo ovde priređuje svake nedelje. U velikoj, improvizovanoj trpezariji za nekoliko stotina ljudi, služi se nedeljni ručak, čime bratstvo ne samo rečju, već i delom – sledi primer milosrđa iz života Svetitelja i otaca crkve, što je logičan nastavak molitve za bolesne, sužnje i prognane.
Eto, učinite sebi i učinite svom gradu – pa naiđite ovamo, da osetite duh hilandarskog blagoslova nad ovim manastirom, i nad Beogradom…
(podaci i poneka fotografija preuzeti sa manastirskih sajtova, svetogorskog sajta – Vodič kroz Svetu Goru, sajta SPC, knjige – Srpski manastiri, muzejskog sajta, itd)

Nastavak na BeautifulSerbia.info...