Izvor: B92, 10.Nov.2010, 17:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Barselona, omaž Ljuisu Kompanjsu
Barselona, šta izabrati? Samo ruta modernizma ugrađenim putokazima u pločniku upućuje na 115 graditeljskih i umetničkih znamenitosti. Nisu za odbacivanje ni ona dva milenijuma pre modernizma koji su ostavili mnogo toga za više nego raskošnu ponudu. Ne treba zapostaviti ni ono što još nije stiglo da „nabaci" patinu koja se stiče tek kada prohuji dosta vremena.
Autor: Nebojša Dragosavac
Izvor: Danas
Photo: arneboell / Flickr
Pominjati >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Gaudija, Sagrada familiju, Kaza Batljo, La Pedreru, park Guelj - gotovo da je trivijalno. Uz televiziju, samo onaj ko to nije hteo - nije ni bio u prilici da o njima stekne utisak i bez posete Barseloni. Sve je u ovom gradu toliko slikano, opisivano, toliko utabano stopama miliona turista da je zaista teško, ako ne i nemoguće, otkrivati nepoznato ili, bar, manje čuveno.
Kafe-bar Ljeida, izabran za polazište šetnje do Montžuika, nije na spisku atrakcija ali je, ipak, turistički nezaobilazan. Sunčan je dan, sedimo na ulici, a kroz otvorena vrata bara pogled privlače fotografije na zidovima. Jedna od njih podseća da Ljeida na istom mestu traje bar 80 godina, a uramljen je i pretposlednji sneg u Barseloni koji se dogodio uoči Nove 1963. Pretposlednji, jer ovogodišnjeg 8. marta vejavica je trajala od jutra do mraka, pa vlasnik bara računa da se novo čudo može očekivati - 2057.
Put do Montžuika trajao je bar dva i po sata duže od predviđanja. Razlog - izazovi kojima se nije moglo odoleti. A vredelo je odustati od zadate satnice. Ušli smo, pored ostalog, u tog dana za posete otvorenu gradsku kuću - Ajuntament. Viđeno umetničko bogatstvo nemoguće je opisati.
Skrenuli smo s puta da bismo prošli Ulicom Avinjo (Pikasove „Devojke iz ulice Avinjo") kraj umetničke škole Ljoha (Ljotja) koju je veliki Pablo pohađao da bi ubrzo potom, odmeravajući se prema Velaskezu, dokazao da u slikarstvu može baš sve), pa preko atraktivne Ramble, do Montžuika, brda iznad mora na jugozapadu Barselone. Po mnogo čemu (tvrđava, Vojni muzej, pogled na vodena prostranstva) podseća na beogradski Kalemegdan. Lepotu jedino narušava ogromni segment luke sa više nego sivim pejzažima.
Pre nego što smo se popeli (to je trajalo, lakše bi i brže bilo žičarom), u podnožju smo naišli na muzejsku postavku - Sklonište 307. Čeka se na red da bi se, po grupama od dvadesetak, ušlo u lagume nekadašnje fabrike stakla pretvorene, 1937, u sklonište pred najezdom Musolinijevih bombardera koji su nemilosrdno razarali glavni grad Katalonije. U ime Saveza antifašista Srbije, beležimo: „Poštovanje antifašističkoj Barseloni. Čuvamo uspomenu na prve borce protiv fašizma."
Na ulasku u kompleks tvrđave čeka nas prospekt na mnogobrojnim jezicima. U njemu su reči gradonačelnika: „Ne želimo da Montžuik bude samo podsetnik na prošlost. Zato smo ga pretvorili i sedište Međunarodnog centra za mir. Želimo da predstavlja omaž časti streljanima poput Ljuisa Kompanjsa, predsednika Vlade Katalonije..."
Ljuis Kompanjs streljan je na Montžuiku pošto ga je Gestapo uhapsio u okupiranoj Francuskoj i izručio Franku. Čoveka koji je u Kataloniji svojevremeno ujedinio levicu - Barselona ne zaboravlja.
Od 2002. olimpijski stadion koji se vidi sa Montžuika nosi ime Ljuisa Kompanjsa. Na njegovu ličnost podseća i spomen-ploča u pomenutoj gradskoj kući. A i reprezentativno šetalište, od Trijumfalne kapije ka Ciutadelji, koje smo posmatrali sedeći ispred bara Ljeida - zove se Paseđ Ljuis Kompanjs.
