Izvor: B92, 18.Okt.2010, 08:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Almati i Astana nisu s ovog sveta
Kazahstan pokušava da postane novi Singapur - stop-over destinacija za ljude koji putuju na istok, piše Independent
Kazahstan je priča o dva grada
Prvi grad je Almati. To je grad Sovjeta 1930ih, s ulicama punih drvoreda, racionalno projektovan kao splet ulica koje se seku pod pravim uglom. Ako Kazahstan ove jeseni uspe da proda svoju novu veliku marketinšku ideju, Almati će biti grad u kojem ćemo svi provoditi po dan ili dva i obilaziti njegove znamenitosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << a zatim sesti na sledeći avion i nastaviti za Daleki istok.
Iza te inicijative je državna aviokompanija Air Astana - njen cilj je da se Kazahstan pretvori u Singapur Centralne Azije: stimulisati Evropljane da na istok lete preko vašeg glavnog aerodroma, i prodati im ideju kratkog stop-overa između letova, tokom kojeg mogu da upoznaju ovu zemlju.
Ali ako sada krenete ka staroj zgradi Parlamenta, nigde nećete videti turiste - samo venčanja na svakom koraku, i mlade koje poziraju u zagrljaju svojih mladoženja.
Park parlamenta sa bazenima, terasama i krivudavim stazama sjajna je pozadina za fotografije sa venčanja. Da ironija bude veća, u istom tom parku možete videti statue dve kazaške žene u uniformama Crvene armije koje se odlučnim korakom približavaju starom parlamentu. Manšuk Mametova i Alija Moldagulova bile su prve žene-vojnici iz Kazahstana koje su poginule u "Velikom otadžbinskom ratu" koji je besneo nekoliko stotina kilometara zapadno, pre više od 70 godina.
Da su te dve kamenolike ratnice poživele, danas bi bile babe ili prababe nevestama koje danas gledam. Kazahstan je odigrao svoju ulogu u tom užasnom sukobu kada su bataljoni i bataljoni odlazili na Zapad u borbu, ali Drugi svetski rat je takođe bio zlatno vreme za prestonicu. Godine 1934, Sovjeti su sagradili operu u Almatiju. Kada je Hitler napao Rusiju, operske i baletske kompanije Marinski evakuisane su ovamo iz Sankt Peterburga i Almati je odjednom dobio zabavu svetskog glasa. Zgrada opere, koja se još uvek nalazi u čelo parka, čak je i proširivana kako bi se pripremale predstave kao što su Boris Godunov, Princ Igor i Ivan Susanin.
Nakon rata, mnogi Rusi su ostali u svojoj novoj operi i podučavali novu generaciju pevača, igrača i muzičara. Nacionalna opera i baletska kuća Abai Kazakh, kako je inače poznata, ostala je jedna od najaktraktivnijih građevina u gradu Almati. To je robustna neoklasična struktura, okrečena u žuto i belo, koja na primer u Sankt Ptersburgu uopšte ne bi delovala čudno. Ali ako se približite, videćete da se na kapitelu korintskih stubova ne nalaze tradicionalni listovi akantusa, već geometrijski kazaški motivi. Ista je situacija unutra - klasični dizajn sa ornamentima iz Centralne Azije. Salon na prvom spratu ima neverovatnu sličnost sa zgradom Opéra de Paris, kao i sa bečkom Wiener Staatsoper, ali ukrasni detalji su iz islamske umetnosti.
Mnogo toga se promenilo u Almatiju od njegovog zenita slave 1930ih i 40ih godina. Danas taj grad više nije sovjetski i nije više prestonica. Kada je 1990ih građanima dozvoljeno da izađu iz zemlje, ogroman broj obrazovanih ljudi je otišao u emigraciju, kaže Lailim Imangazina, direktor operske produkcije. "Mnogi su otišli u Rusiju, a Jevreji su se listom iselili u Izrael. Uglavnom su otišli nastavnici i profesori, i time je presečena veza između generacija. I dan-danas mnogi mladi odlaze.
Nešto drugo se dogodilo krajem 1990ih. Doživotni predsednik Nursultan Nazarbajev preselio je prestonicu svoje, zahvaljujući nafti, sve bogatije države, iz Almatija u mali grad u kazaškoj stepi. I dok sam se vozio na aerodrom, moj taksista nije ni jednom propustio da prokomentariše sveprisutne rupe na asfaltnom putu: "Kada je vlada preseljena u Astanu, 80 odsto para je počelo da odlazi tamo."
Ništa u Almatiju neće vas pripremiti za Astanu, još jedan grad koji vredi posetiti tokom stop-overa u Kazahstanu. Letećete oko jedan sat iznad ravne i isušene zemlje i samo odjednom, bez ijednog predgrađa ili farme izvan grada, pred vama će se pojaviti Predsednička palata, građevina koja podseća na američku Belu kuću, osim što ima plavu kupolu. Iza nje se nalaze Piramida mira, kao i Bayterek, vidikovac na 96 metara visine. Iza svega toga je Khan Shatyr, ogromna struktura u obliku šatora, koja izgleda kao oklop neke životinje, a u stvari je krov kolosalnog tržnog centra - autor je čuveni britanski arhitekta Norman Foster. Sve te dominantne zgrade, kao i mnoge druge - Parlament, Senat, Simfonijska dvorana - izdižu se ni iz čega.
Astana se može opisati kao udaljena naseobina kakvu zemljani nikad nisu videli. Grad 21. veka podignut bez ikakve stilske veze sa zgradama koje su prethodno tu postojale, i bez ikakvog odnosa prema okolnom terenu. I ne samo to. Predsednik Nazarbajev je odredio da će za planiranje budućeg grada biti zadužen japanski arhitekta Kisho Kurokawa, a izgradnja pojedinačnih zgrada je bile u rukama velikih imena među kojima su Lord Foster i Manfredi Nicoletti.
Na novom aerodromu u Astani dočekao me je Alibek, koji će mi tokom boravka biti vodič i prevodilac. Kao i mnogi drugi stanovnici Astane, on je mlad i tek nedavno se doselio u ovaj grad. Alibek zna da se ovde radi naporno, ali se i stiče bogatstvo. On je neverovatno ponosan na svoj novi grad, iako ga više voli tokom leta - kada je stravično toplo - nego zimi kada Astana potvrđuje svoju reputaciju druge najhladnije prestonice na svetu. (Na prvom mestu je Ulan Bator, glavni grad Mongolije.)
Alibek me je odveo do hotela Radisson, istog onog gde će francuski predsednik Nicolas Sarkozy i nemačka kancelarka Angela Merkel biti smešteni u novembru kada Kazahstan bude domaćin samita Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Ja sam dobio osnovnu "direktorsku" sobu, ali pokazali su mi i 18. sprat gde se nalazi Predsednički apartman. Impresivan je, naravno. Neočekivani rokokko i Luj XV nakon 17 direktorskih spratova. Ali ono što najviše upada u oči je pogled.
Kada pogleate ka horizontu, u bilo kom pravcu, zemlja se jednostavno završava, na isti način na koji horizont nestaje kad pogledate ka moru. Ali u kopnom okovanom Kazahstanu nema obale. Sve što vidite ispred sebe je stepa, koja se prostire na sve strane i jednostavno nestaje sa krivinom zemlje. Bio sam u nekim pustinjama i video nešto slično - ali tamo je bilo peščanih dina, ali ovde iz Astane gledam u kraj sveta.
Alibek je predložio ručak, tako da smo krenuli peške do reke Ishim. Prošli smo pored veštačke plaže, koja je napravljena - kao i sve u ovom gradu - na praznom listu papira. Alibek mi kaže da planira da s prijateljima putuje u Antaliju. S obzirom na količinu reklama, stičem utisak da je Turska rivijera za svakog Kazahstanca odmor iz snova. Prolazimo pored veštačkih roze pupoljaka napravljenih od staklenih perli, a zatim zastajemo kod neke statue pored reke.
"Ko je Kenesari Kan?" pitam sričući natpis.
"Neki patriota, pretpostavljam", kaže Alibek.
Kako sam kasnije saznao, kada se Kenesari proglasio za Kana svih Kazaka 1841, Car Nikolaj je bio prilično nezadovoljan tim činom. Od 1822, kazahstanu je bilo zabranjeno da sam sebi bira lidera. Šest krvavih godina kasnije, Kenesarija je uhvatio i ekspresno pogubio jedan kirgistanski glavešina i njegovu glavu zatim poslao u Rusiju. Predsednik Nazarbajev je učinio hrabar potez kada podigao ovu novu statuu, jer inače uvek insistira na važnosti dobrih odnosa sa moćnim susedom na severu.
Završili smo na 1. ulici, odakle se pruža savršen pogled na predsedničku palatu i Bayterek, koja, kao i najveći deo Astane, deluje nedovoljno nastanjena. Ima se utisak kao da graditelji još uvek nisu stigli da raspakuju sve stanare. U Astani postoji raznovrsna ponuda restorana, ali mi smo na kraju završili u mesto po imenu Rafé, što, kako mi je Alibek objasnio, znači restoran/kafe. Rafé služi italijansku hranu, ali na meniju postoje i fotografije, za one koji nisu sigurni kako tačno izgleda pizza. Teško je razumeti ovu zemlju. Na neki način je vrlo zapadnjački orijentisana, ali postoje i ogromne razlike. Naručio sam pizzu calzone koja je bila prilično dobra, ali nikada do sada nisam bio u italijanskom restoranu u kojem se ne služi vino.
"Možda kineski čaj?" pita Alibek.
Tokom popodneva smo uskakali iz senke u senku ka Predsedničkoj palati i bacili pogled na Piramidu mira i pomirenja koja se nalazi na jedinom brdu u krugu od nekoliko stotina kilometara. brdo je veštačko, sagrađeno da zakloni publiku koja sedi iza njega. Iza Piramide video sam prvu grupu ljudi od kako sam došao u Astanu. Muškarci zamotani u maramama na žestokom suncu, rade danonoćno kako bi stigli da spomenik Predsedniku Nazarbajevu sagrade do njegovog rođendana.
"Da li ćete imati dovoljno ljudi da napunite sve ove koncertne dvorane?" upitao sam.
"Gradimo za budućnost", kaže Alibek. "Astana će biti završena tek 2030."
Obilazak smo završili na vrhu Baytereka. "Ja ću sačekati dole", kaže Alibek. "Ne volim visinu."
Na vidikovcu sam video veliki zlatni otisak desne ruke predsednika Nazarbajeva - deluje kao poluga kojom se u Totalnom opozivu oslobađa celokupan kisonik na planeti Mars. Da biste stavili svoju ruku u predsednikovu, morate da se okrenete prema palati. Kako su mi rekli, svaki put kad neko stavi svoju ruku u otisak, na javnom razglasu počne da svira nacionalna himna "Moj Kazahstan". Međutim, danas je ceo prostor bio pun đaka koji glasno fotografišu, dok se u pozadini čuje muzika Richarda Claydermana. Trenutak je bio sve samo ne svečan.
Astana je drugačija od gradova koje sam do sada video. Stičem utisak da će tokom narednih 20 godina postati još čudnija.
.jpg)
