Izvor: Politika, 23.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zima stiže u Domrke
U planinskom selu kod Gacka seku se drva i priprema meso za sušenje. Ovčije kože, „mešine” se, naduvane, suše na suncu. U njih će narednih meseci domaćice iz malobrojnih porodica koje su odlučile da ostanu na porodičnom ognjištu, stavljati kajmak i sir
Gacko – Legenda kaže da je Sveti Sava poveo sirotinju iz Borča na severu Hercegovine ka južnim krajevima. Reče prosvetitelj da će pešačiti dok se ne smrkne. Mrak ih zateče na jednoj visoravni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nadomak Gacka gde se zaustaviše, a mesto nazvaše Domrke.
Do ovog planinskog sela stiže se makadamom dugim četiri kilometra koji se u Fojnici odvaja sa magistralnog puta Gacko–Nevesinje. U selu sada ima dvanaest domaćinstava Buha i Mirića. Broj seljana se u poslednjih dvadesetak godina prepolovio. Težak život u planini gde se vekovima živelo isključivo od stočarstva, nije privlačio mlade ljude, mahom su se odselili u Gacko ili mnogo dalje tražeći lakši život i zaradu.
Domrke su smeštene na čak 1.130 metara nadmorske visine. Iako je druga polovina novembra, snega u selu još nema.
Pedesetpetogodišnji Radomir Buha jedan je od malobrojnih koji su odlučili da ostanu na starom porodičnom ognjištu. Nigde nije zaposlen i živi kao što su živeli i njegovi preci, od onoga što zaradi na imanju sa svojih deset prstiju.
– Ovde se uvek živelo seljačkim životom, od poljoprivrede i stočarstva. Nije to privlačilo mlade. Šta da vam pričam kad sam, sa 55 godina, najmlađi domaćin u selu, priča Radomir.
Njegov sin Aleksandar jedino je dete školskog uzrasta u selu. Otac ga svakodnevno vozi četiri kilometra do škole u Fojnici, u kojoj nastavu pohađa svega sedmoro učenika.
– Dobro je što zime više nisu tako oštre kao nekada. Ovde su bili veliki snegovi, selo bi bilo blokirano danima. Sada se klima promenila, prošle zime put je bio zatvoren samo sedam dana. Dobro bi bilo kada bismo mogli da ga asfaltiramo. Sagradili smo ga sami osamdesetih godina. Ima blizu sela i izvora odakle bi mogli da dovedemo vodu, ali sve to ne možemo sami ako nam ne pomogne opština ili neko drugi. Kad bi uslovi za život bili bolji više ljudi bi ostalo u selu, kaže Radomir Buha.
Njegova komšinica, jedna od najstarijih meštanki u Domrkama, sedamdesetosmogodišnja Miholjka Buha pripoveda o teškom životu u selu. Seća se kako se u Domrke udala 1956. godine.
– Tada je selo bilo puno. Gotovo u svakoj kući živela su po dva brata sa brojnim porodicama. Ali, mnogo se radilo, nije tada bilo nikakve plate ni penzije, samo rad oko zemlje i stoke. Od kada počne kosidba trave o Vidovdanu, kasnije žetva, vršidba, sušenje, sve do Male Gospojine ne bi bilo odmora. Kada je moj sin dobio posao i stan u Gacku bila sam srećna jer ne mora da živi teškim životom kao što smo mi nekada živeli, priča Miholjka.
A da se u selu živelo i teško i burno kroz vekove svedoče brojni spomenici. U okolini postoje desetine – starih grobnica. Pripovedaju seljani da su se nekada na jednom visu pored sela oko neke devojke sukobili svatovi. Na mestu gde su izginuli i danas stoji krst, a samo mesto nazvaše Krstača. S ponosom pričaju i o crkvi Svetog Dimitrija, koja datira iz 13. veka i jedna je od najstarijih u Hercegovini. Crkva je u vreme Turaka bila gotovo sasvim ukopana u zemlju, jer turske vlasti nisu dozvoljavale da pravoslavna bogomolja dominira. U vreme austrougarske vladavine na ovom području, 1883. godine crkva je „otkopana”, dograđena i tako obnovljena zasijala je u punom sjaju. Meštani su je svojim prilozima ponovo obnovili pre desetak godina.
U vreme naše posete u Domrkama su koristili poslednje lepe dane da se spreme za zimu: seku drva i pripremaju meso za sušenje. Ovčije kože, „mešine” se naduvane suše na suncu. U njih će narednih meseci vredne domaćice stavljati kajmak i sir. A kada za to dođe vreme, i kajmak „sazri” odneće ga na pijacu. Za ovim tradicionalnim hercegovačkim proizvodima vrhunskog kvaliteta uvek postoji potražnja, ali veštinu njihovog spremanja čuva još samo mali broj starijih domaćica. One mlađe sir i kajmak prepoznaju samo serviran na tanjiru.
Sanja Pešut
[objavljeno: 24/11/2008]
