Izvor: Večernje novosti, 24.Maj.2014, 00:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vesna, našao sam Anin indeks

PLOVIMO Ulicom Svetog Save, naselje Dudovi, Obrenovac. Plovimo u susret ličnoj drami, a zajedničkoj sudbini nesrećnog naroda koji je u trenu ostao bez imovine, decenijama s mukom sticane. Znači: ovo nije priča samo o jednom čoveku koga smo, sticajem okolnosti, upoznali dok je sa prijateljem pokretao čamac prema vodom zarobljenoj kući. Iz nje je izbavljao ono što je, za njega i njegovu porodicu - dragoceno. A dragocenosti mu >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << nisu ni nakit, ni novac... Ovo je priča o našoj sveukupnoj nevolji čije odlomke ploveći beležimo, i svedočimo koliko čovek može da nadvisi samog sebe. Da bude bolji nego što je bio. Nesebičan, hrabar i požrtvovan. Kormilar i junak naše priče je Goran Ilić. Otac Ane i Maje. Suprug jedne Vesne s kojom se kućio i skućio. Na pramcu je Milan Jovanović, u čijem je domu ovaj mladi čovek našao utočište. Tajna veza je - prekodrinska. Goran je rodom iz Višegrada. Milan iz Srebrenice. - Polako, Gorane, kud vučeš toliko, da nas podaviš - viče Milan Draganu. Nema odgovora. Goran vesla. Ludački vesla. - Pazi, pazi! Udarićeš u tu kuću... Nemoj na ogradu... Šta ti je, čoveče?! - Idem kući, čoveče, mojoj kući idem... E, eno je... Ona žuta, to je moja. Joj, majko moja, šta je ovo? Kućo moja. Čamac pristaje uz terasu na spratu. Dragan baca lance. I, dok još nije vezao čamac, Goran je već preko oluka stigao na terasu. Oluk umalo da popusti, da se odvali. - Kad se nije odvalilo srce, neće ni oluk - dovikuje odozgo Goran, a mi ga već ne vidimo. Brzo se vraća... - Našao sam, uh, dobro je, Anin indeks. Držite ga, ne ispuštajte - govori i opet zamiče. - I ove skripte... držite čvrsto... Ponovo se vraća. I nema ga. Gledamo u skripte „Međunarodna ekonomija“, Dominika Salvatora, iz kojih uči Goranova ćerka Ana, druga godina ekonomije državnog Univerziteta u Beogradu. - A ovo je dokumentacija da je kuća legalna - govori Ilić, kada se ponovo pojavio. - Prihvatite, ako možete. Drži to, Milane, ne ispuštaj. - Ajde, čoveče, dosta je bilo - odozdo iz čamca govori Jovanović. I, dok Goran još nešto traži u kući u kojoj je voda do te, poslednje, terase, Milan Jovanović nam priča da je, u noći između proteklog četvrtka i petka, Ilić čamcem izvlačio ljude. Posle je otpratio porodicu do Beograda. I ponovo se vratio da pomogne drugovima. Dole, mutna dubina. Ocenjujemo je po vrhovima voćnjaka u dvorištu Ilića. Majske trešnje zarudele. Izranjaju im samo vrhovi. Drhte u vodurini. Niko, nijednu, ovoga maja neće ubrati. - Vesna, Vesna... kaži mi gde da tražim Anine naočare - čuje se kako Goran telefonira supruzi u prihvatilištu u Beogradu. I, opet se čuje: - Našao sam ih, našao. Našao sam i Majinu igračku. I nju ću da ponesem. Ćutimo. Sudaraju nam se pogledi. Igračka je simbol detinjstva Goranove dece. Nekog drugog vremena, koje ne žele da zaborave. Desno od nas je Goranova stolarska radionica, u kojoj je ovaj čovek zlatnim rukama talentovanog majstora prehranjivao čitavu porodicu. Školovao decu. Kroz prozore od pleksiglasa, ništa se ne vidi. - Razbijaj, da vidim - govori Goran Ilić, kada se sa igračkom spustio sa sprata. I razbili smo prozore, veslima. - Joj, majko moja! Kako se i ova teška mašina podigla. Kakva je to snaga, voda, koja može da je podigne? Goran ne odvaja pogled od unutrašnjosti radionice, a Milan Jovanović nam priča: - Goran je plac kupio tri godine pre bombardovanja, polako podizao kuću i uselio se tokom bombardovanja. Od radionice se, malo po malo, kućio. Majstor je, mada mlad, koji može da se meri sa najboljima u ovom delu Beograda. Zamislite kad su mu iz Beča naručivali stolariju. Naruče mu, otud, vrata - da takva i takva napravi. Nikakve, nikakve dotacije od države nije tražio. Nije umeo. Umeo je samo da danonoćno radi. - To jeste tačno, Milane, ali me ne izdižete preko visine koju imam - odgovara Goran Ilić. - Neću to! Ima veće muke. A nema veće kad neko nekog izgubi. Mi ćemo se skupiti, ponovo. Polako, ljudi moji. Živa je glava, pa neka bira. Moj put je vazda isti. Čamac je, sad, uz same vrhove prozora kuće, ispod terase. Goran naslonio glavu uz prozor. I šake. - Vidi, ikona i kandilo su još na zidu. Bože moj! Vraćamo se. Opet ćutimo. A emocije, čini se, mogle bi da pokrenu i ovu vodurinu. - Sudbina je, valjda, da ni u nesreći nisam usamljen, kao što nisam bio ni u radostima dok sam se kućio - govori tiho Goran Ilić. - Vidite vi ove kuće Obrada Stefanovića, Predraga Rankovića, Saše Glišića, Vinka Komljenovića... Tome Bajića, Bore Vićentića, Ace Aškovića, Saše Jovanovića... Svi su oni iz moje sudbinske priče. Ista muka. Ista nesreća. Ista nada da ćemo se vratiti u svoje domove. Kuće do prozora na spratu, pod vodom. Ispred nečije izranjaju vrhovi kapije. Okićene! Ko zna kada će u naselju Dudovi biti svadbenog veselja. UČIO OD RADA - Za to što sam danas dobar stolar mogu da zahvalim mom učitelju kod koga sam osam godina učio zanat, Radu Blažiću iz Obrenovca - priča Goran dok plovimo iz Dudova. - Osam godina sam kod njega radio. Tada smo bili podstanari, ali sam mogao i da učim, i da zaradim. Tako sam podizao kuću. Ali nisam samo to naučio od Rada Blažića, nego i to kako se postaje bolji. Valjda su mi te godine trasirale put. ČOVEK VELIKOG SRCA - KAKAV bih ja to bio čovek da zaboravim tuđu dobrotu - govori nam Ilić. - Moju porodicu u Beogradu prihvatio je Đorđe Jovanović, mislim da je vlasnik firme „Termovent“. Celu kuću mi je ustupio. A moj Milan, Mića Jovanović, koji sa mnom plovi i u volji i nevolji, u svoju kuću u Obrenovcu, na spratove, primio je više od pedeset ljudi. Neće o tome da priča, ali ja hoću. Njegove tri ćerke Milica, Ivana i Dragana, koje su pre četrdeset dana sahranile majku, pred sav taj narod koji je u njihovoj kući našao utočište kao što sam i ja sada, iznele su sve što su imale. Želim to da kažem, jer je greh ne govoriti o tuđoj dobroti.

Nastavak na Večernje novosti...