Izvor: Kurir, 06.Jan.2012, 08:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VUK JEREMIĆ: SUDBINA JE U NAŠIM RUKAMA
Dva veka nakon što se moderna srpska diplomatija otisnula u svet u jednom drvenom čamcu pod Beogradskom tvrđavom, kojim je preko Dunava vožd Karađorđe poslao protu Mateju Nenadovića da zatraži pomoć ruskog cara, i ...
BEOGRAD-Istorija se ponavlja.
Dva veka nakon što se moderna srpska diplomatija otisnula u svet u jednom drvenom čamcu pod Beogradskom tvrđavom, kojim je preko Dunava vožd Karađorđe poslao protu Mateju Nenadovića >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << da zatraži pomoć ruskog cara, i osam vekova posle Svetog Save, kome žitije pripisuje savremenu definiciju geopolitičkog položaja Srbije kao zapada na istoku i istoka na zapadu - večeras se poklanjamo senima naših slavnih predaka, suočeni sa izazovima i pitanjima vrlo sličnim onima koji su ti veliki ljudi postavljali sebi.
U praskozorje Karađorđeve bune srpska diplomatija - nakon vekova državnog diskontinuiteta - pred sobom ima dva velika zadatka. Prvi, da ustanicima obezbedi oružje i džebanu, i drugi, da u svetu, koji je tada od Srbije bio mnogo dalje nego danas, pronađe one koji će se svojim rečima i delima zauzeti za nas.
Od sile do vazala
Slično kao i nama danas, sudbina je odredila da generaciji ustanika budu bliža i primenljivija diplomatska iskustva iz vremena stradanja srednjovekovne države nego iz zlatnog doba njenog uspona. Da im bude dalji ponos Stefana Nemanje, koji je sklapao savez sa velikim Fridrihom Barbarosom nego vazalsko balansiranje mudrog Stefana Lazarevića. Da im bude bleđe sećanje na Dušanovu silu nego na žrtvenu diplomatiju Olivere Lazarević, koja je posle Kosovske bitke, zarad mira sa Osmanskim carstvom, otišla u harem pobednika Bajazita Prvog, čoveka koji je pogubio njenog oca, kneza Lazara.
Vekovima kasnije, istina, ne tražimo po svetu oružje i džebanu, ali i dalje tragamo za onima koji će se zauzeti za nas.
Između Nemačke i Turske
Svet koji se danas pred nama rađa mnogo više liči na onaj iz burnog doba druge polovine 19. i prve polovine 20. veka nego iz vremena ravnoteže koja su usledila. Danas u našoj neposrednoj blizini izrastaju dve velike, nama vrlo dobro znane, sile. Na severozapadnim vratima Balkana, iz potresa globalne finansijske krize uzdiže se nemački džin; na našim jugoistočnim kapijama, posle celog veka, ponovo se uspravlja Turska. Te dve zemlje danas su naši partneri, ali koliko god marljivo radili na tome da sa njima uklopimo svoje interese, oni se sa njihovim ipak ne podudaraju do kraja. Treća sila - tokom istorije naš najsnažniji saveznik Rusija - ima, gledano iz naše perspektive, za razliku od prethodne dve, jedan nedostatak. Geografski nam je daleko.
Kad god je Srbija razmišljala jednodimenzionalno, kad god nije nastojala da harmonizuje sve relevantne uticaje, bivala je izložena stradanju; kad god je uspevala da uspostavi ravnotežu - opstajala je i rasla.
Zlo stiže brže
Zahvaljujući tehnološkom napretku, danas i dobro i zlo, kada krenu put Srbije, stižu ovde brže nego ikad. Zato su danas naše mogućnosti veće, ali i naše greške mogu da budu kobnije.
Imajući to u vidu, srpska diplomatija danas radi na više paralelnih polja. Ona širom sveta brani naše pravo na nepovredivost ustavnih granica i pridobija podršku za priključenje Srbije savremenoj evropskoj porodici naroda; ona danas ima važno mesto i u ekonomskoj obnovi Srbije u jednom novom vremenu, u kome Staljin verovatno više ne bi pitao koliko papa ima divizija, već koliki mu je privredni rast.
Uveren sam u to da, kada bi srpska diplomatija samo jedan od pomenutih elemenata zanemarila na račun ostalih, naš državni brod ne bi nastavio da plovi pravom linijom. U neizvesnim vremenima, koja očekuju čovečanstvo, naši najjači aduti ne mogu biti ni u oružju niti u ekonomskoj snazi, jer je nemamo dovoljno, već u lucidnosti naših ideja, kao i mudrosti i strpljenju da ih uprkos svim teškoćama sprovodimo u delo.
Posle Berlinskog kongresa, kada smo i formalno ostvarili svoju nezavisnost, austrougarska vlada stavila je tada Beograd pred izbor - ili će Beču dati status trgovinski najpovlašćenije nacije, ili će se suočiti sa carinskim ratom, koji je podrazumevao verovatni slom srpske privrede.
Jedan ultimatum vodio je drugom, sve dok konačno 23. jula 1914. u Beograd nije stigao i onaj koji se nije mogao prihvatiti. Odbijanje njega Srbiju je ovenčalo lovorikama globalne slave. Sledeći ultimatum stigao je u vidu jednog pakta. Beograd je potpisivanjem ugovora sa Hitlerom rizikovao da se nađe na strani zla, prvi put u svojoj istoriji. Odbijanje i tog ultimatuma, koje je doslovno izveo srpski narod, plaćeno je nebrojenim žrtvama, iako danas niko od nas ne može da zamisli šta bi se dogodilo da smo 1945. godinu dočekali na strani fašizma.
Nažalost, ni naša generacija nije pošteđena starih usuda. Kada je u oktobru 2000. godine došlo do uspostavljanja demokratske vlasti, bili smo uvereni u to da i Srbija i region ulaze u fazu ravnopravne saradnje, harmonije i napretka. Ali teško je ne primetiti - 11 godina kasnije - da je Srbija neuporedivo više promenila svoj odnos u pozitivnom smeru prema okruženju nego što se dogodilo suprotno. Danas je pred nama ponovo nešto vrlo blisko ultimatumu - od nas se traži odricanje od Rezolucije 1244 kako bismo ubrzali svoj evropski put. Na to ne možemo pristati.
Sveti Sava bio u pravu
Na kraju, dozvolite mi da svoje izlaganje završim rečima pripisanim Svetom Savi: „U početku bejasmo zbunjeni. Istok je mislio da smo Zapad, dok nas je Zapad smatrao Istokom. Neki među nama pogrešno su razumeli naše mesto u preplitanju ovih struja i govorili: ‘Mi ne pripadamo ni jednima ni drugima’, dok drugi dovikivaše: ‘Mi isključivo pripadamo jednoj ili drugoj strani. ‘ A ja tebi kažem da smo sudbinom određeni da budemo Istoku Zapad i Zapadu Istok, da priznajemo nebeski Jerusalim iznad i u nas, a ovde na zemlji nikome da do kraja ne verujemo.“
Osam vekova kasnije ove reči i dalje odzvanjaju istom snagom kao i na dan kada su izgovorene. Vuk Jeremić
Od vapaja do podmićivanja
Duboko svestan tih okolnosti bio je i prota Mateja dok je na putu za Petrograd, simbolično izvodeći srpsku diplomatiju u svet, poredio taj prvenac sa Kolumbovim otkrićem Amerike. Vapeći na dvoru ruskog cara za pomoć ustanicima, razumeo je prota kako velika carstva diplomatijom uvećavaju svoju moć, čak i rešavaju unutrašnje probleme, dok se mala svojom diplomatijom uglavnom bore za opstanak.
Znao je to i Miljko Radonjić, koji 1811. godine postaje prvi srpski popečitelj inostranih dela. Znao je to i mudri knjaz Miloš Obrenović dok je s Turcima u jednoj sobi pregovarao, u drugoj ih mitio, a napolju strpljivo gradio novu srpsku državu.
Ultimatumi nisu donosili korist
Dvovekovno iskustvo srpske diplomatije uči nas da opstajanje države počiva na tri načela. Prvo je svest da nam pristanci na ultimatume nikada nisu donosili korist, već samo vodili novima. Drugo, pokazalo se da, kad god nismo bili isključivi - kada smo mudro izbegavali konfrontaciju sa velikima - iz istorijskih kovitlaca smo izlazili, ako ne jači, onda sa daleko manje ožiljaka. I treće, povest srpske države i diplomatije svedoči da smo uvek bili na pravoj strani istorije - onoj koja se na kraju nije pokazivala samo pravednijom, već i pobedničkom. I sve dok se držimo ovih načela, naša sudbina ostaće u našim rukama.
