Izvor: Glas javnosti, 22.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija ide ka složnosti
Najviše priznanje Srpske pravoslavne crkve, orden Svetog Save uručeno je nedavno Miodragu Pavloviću, jednom od najistaknutijih savremenih srpskih pesnika. Intervju za Glas javnosti znameniti srpski poeta dao je uoči puta u Nemačku, gde je iako se ovde o tome malo zna, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih pesnika današnjice.
Šta za vas predstavlja jedno ovakvo odličje?
- Orden koji dodeljuje naša >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Crkva važniji je od mnogih odlikovanja, zato što je crkva kao instanca koja dodeljuje priznanja očigledno najstarija i najčvršće utemeljena od svih drugih instanci koje su relativno prolazne, tako da sam veoma zadovoljan i ponosan što se ne samo meni, nego i uopšte duhovnoj poeziji odaje jedno ovakvo priznanje.
Nedavno su vam Nemci upriličili veliku svečanost povodom vašeg rođendana. Tamo vam je prevedeno dosta knjiga. Dobili ste mnogo nagrada. O vašoj poeziji se piše u književnim listovima...
- Najviše se piše u dnevnim listovima. Imao sam neočekivano dobar odziv na moju poslednju knjigu “Rajske izreke”.
Koje su to knjige, koje pesme bile neka vrsta temelja vašeg ukupnog stvaralaštva?
- Osećanje koje su mi knjige bitne i noseće se vremenom menja. Sada mislim da je knjiga “Rajske izreke” jedna od ključnih i zato je ona i dobila priznanje u Nemačkoj i Sloveniji, gde sam pre dve godine dobio nagradu kao srednjoevropski pesnik. Prevodi su bili veoma dobri. Tu je i moja knjiga “Oktave”, o kojoj se obično više govorilo. Zatim, “Osamdeset sedam pesma” koje predstavljaju jedan početak. Prava ostvarenja dolaze tek kasnije.
Izjavili ste svojevremeno da je vaš poetski iskaz na neki način poetsko iskazivanje osnovnih saznanja o našoj istoriji.
- Ja se ne bavim istorijom, nego filozofijom istorije od antikog doba, kao što imam mnoge druge pesme koje se obraćaju događajima evropske istorije ili recimo Indije. Ali, zašto se o tome može govoriti. Ja smatram da je poezija jedno sintetičko saznavanje. Ona mora u sebi da sadrži istoriju ili da u sebi snosi posledice raznih istorijskih iskustava.
Hilandar je vaša duboka inspiracija. Možete li nam približiti vaš doživljaj srpske svetinje?
- Što se tiče Hilandara, ja sam zaista imao neka duhovna iskustva i verovatno da se na tom mestu nisam zatekao ne bih do njih došao. Hilandar je deo moje individualne istorije, monument opšte naše istorije, bez obzira na to što je na teritoriji Grčke, što je možda i dobro, jer Sveta Gora je jedna međunarodna verska kolonija gde se nalaze i manastiri drugih pravoslavnih zemalja i u nekim drugim vremenima imale su tu manastire čak i fakultete zapadnohrišćanske crkve.
Šta je to što vas je odvelo na polje likovne umetnosti?
- Likovnu umetnost sam oduvek voleo i taj magnetizam likovnih dela i na mene deluje, ali mislim da je to u vezi sa ukupnom mojom imaginacijom, za koju mislim da je pre svega vizuelna. Možda više nego muzika. I, kroz slike koje duže vreme pokušavam da dočaravam i da dospem do nekih osnovnih i takoreći apstraktnih duhovnih istina.
OPČINJENOST NACIONALNIM MITOVIMA
U vašem pesničkom opusu oslikava se jasno opčinjenost nacionalnim mitovima. Neretko su to veoma osetljive teme. Možete li da nam približite na koji način su ti mitovi postali vaše teme, kako su zapravo i čime proželi vaše stvaralačko biće?
- Ja nisam opterećen nacionalnim mitovima, već sam čovek koji u poeziji govori često putem osnovnih mitskih simbola, jer mit je sintetički govor. Mislim da pesnik i kad hoće i kad neće upućuje na to da se oslanja na mitove i u mom slučaju ja sam se mitskim tradicijama starog veka i dalekog Istoka bavio isto toliko koliko i mitovima sa našeg balkanskog terena i to možda čini povremeno moju poeziju teškom, ali mislim da će ona na taj način i zbog toga duže vremena da bude razumljiva jer nije vezana za ono efemerno, dnevno.
