Izvor: Vostok.rs, 24.Apr.2016, 21:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snaga pouke – legende o Svetom Savi
Za očuvanje brojnih legendi o Svetom Savi zaslužan je, između ostalih, i jedan učitelj. Njegovo ime je Stanoje M. Mijatović, a, osim što je podučavao decu, bio je etnograf i folklorista. Rođen u Konjušima, Stanoje Mijatović (1868–1946) završio je Učiteljsku školu, službovao u Negotinskoj krajini, Maloj Drenovi i Poljni. Bio je školski nadzornik za područje Kopaonika i Župe, saradnik Srpske kraljevske akademije, učesnik balkanskih, kao i Prvog svetskog rata – otac desetoro dece!
Ne bi bilo teško zaključiti da je Stanoje Mijatović bio čovek prepun obaveza. To mu očito nije smetalo da svaki godišnji odmor posveti istraživanju. Proučavao je i beležio narodne običaje Župe, Rasine, Temniča, Levča – pesme, priče i igre, pouke narodne medicine, opisivao stare zanate… Pored toga, objavio je niz knjiga i članaka o školstvu i nastavi. Između ostalih dela, 1935. godine, u Kruševcu objavljena je Mijatovićeva zbirka „Sveti Sava u narodnim pričama i pesmama”.
Mudrac i učitelj
U legendama i pesmama koje je sakupio Stanoje M. Mijatović, srpski svetitelj opisan je u drugačijem svetlu od ostalih, brojnih legendi. On nije samo hrišćanski svetac, čudotvorac, pa čak ni pagansko božanstvo, kako biva u izvesnim narodnim mitovima. Sveti Sava se ovde javlja kao mudrac i veoma praktičan učitelj koji svoja znanja i iskustva prenosi na pokolenja kako bi živeli bolje, ali u vrlini. Ukratko, narodne legende koje je sakupio vredni Stanoje M. Mijatović govore o snazi uzvišenog primera koji je negovan u našem narodu. Taj primer trebalo je da ih navede da sopstvenim pregalaštvom, učenjem i radom ličnu sudbinu preobrate na sreću i uspeh.
O tome svedoče dve legende koje je zabeležio Stanoje M. Mijatović i objavio u svojoj zbirci. Prva povest govori o tome kako je majka sa tek rođenim sinom u naručju došla Svetom Savi, jer je čula da on deci daruje još jedan par očiju. Želela je da i njen sin posmatra život sa četvoro očiju.
Svetac je predložio da pođu na obližnje brdo i da ona dobro pogleda unaokolo. Pitao je šta vidi. „Ništa”, odgovorila je mlada majka, opisujući da su joj pred očima samo brda i doline. Ne objašnjavajući posebno razlog, Sveti Sava joj je predložio da, ipak, ponovo dođe sledeće godine.
Istog dana, narednog leta, pojavila se majka sa sinom kod Svetog Save. Zajedno su otišli na drugo, još veće brdo. Ženi je postavio isto pitanje, ali ona opet nije videla ništa naročito. Samo brda, doline i šumu. Ponovo je svetac predložio da se nađu sledeće godine.
Treće godine dogodilo se manje-više slično. Popeli su se na još veće brdo. I još jednom isto… Šta vidiš? Brda i doline i drveće… I tako sedam godina, zajedno su se Sveti Sava, majka i dečak penjali na sve veća i veća brda. A onda je te, sedme godine, dečak, kada su završili uspinjanje, sa vrha brda nešto ugledao… Povikao je da u daljini vidi nešto što sija. I majka je uočila isto svetlucanje.
Sveti Sava im je objasnio da u daljini sijaju škola i pored nje crkva. Rekao je majci da što pre odvede dete u školu i da će tamo, pored ona dva oka koja mu je Bog inače podario, dobiti još dva. Majka je najzad bila srećna. Priča o kojoj je slušala još kao dete, ispostavila se kao tačna. Njen sin će dakle dobiti četiri oka.
Dečak je u školi ostao četiri godine. Kada se vratio kući, majka je s žaljenjem zaključila da i dalje ima samo dva oka. Uzela je dečaka za ruku i odvela ga ponovo kod Svetog Save. Požalila mu se, podsećajući na njegovo obećanje da će u „sjajnoj” kući dobiti još dva oka.
Sveti Sava je uzeo jednu knjigu i pitao ženu šta u njoj vidi.
„Ovde nema ničega. Samo sitne šare crne boje”, odgovorila je.
Tu istu knjigu Sveti Sava dao je dečaku, upitavši ga šta sve tu ima. Dete je uzelo knjigu u ruke i počelo da čita.
Stanoje M. Mijatović ovim rečima završava legendu o Svetom Savi koji je detetu dao četiri oka:
„Eto vidiš, ti si kod očiju slepa, jer oči imaš, a ne vidiš ono što ovo tvoje dete vidi. A ovo tvoje dete ima još jedne oči u glavi, u pameti. Zato više vidi i više zna no ti. To mu je škola dala. Zato njojzi hvala.”
Od toga dana ponosna majka svuda je pričala o tome kako je njeno dete od Svetog Save i škole dobilo još jedan par očiju. Doduše, te se oči ne vide odmah, jer su skrivene u pameti!
Zlatoruka čistunica
Druga priča iz zbirke Stanoja M. Mijatovića govori, takođe, o ženi koja je nekom prilikom pohodila Svetog Savu. Čula je da postoje žene sa zlatnim rukama, pa je želela da se lično uveri u to. A ko bi joj to bolje objasnio od svetitelja? Sveti Sava pozvao je da zajedno krenu u potragu za devojkom sa zlatnim rukama.
Najpre su naišli na ženu koja je spremala ručak i mesila hleb za svoje ukućane. Znatiželjna žena pitala je Svetog Savu da li je to osoba sa zlatnim rukama.
„Nije”, odgovorio je Sveti Sava, te su krenuli dalje. Zatim su videli ženu koja je na reci prala košulje. Ali, ni ona nije bila ta koja je imala zlatne ruke, pa ni ona koja je za razbojem tkala platno. Prošavši sa Svetim Savom pored devojke koja je prela vunu, žena je saznala da ni ona nije zlatoruka… Čak ni majka koja je sinu šila košulju.
Najzad su došli do jedne devojke, vezilje koja je vezla ono što je sama izatkala i to vunicom koju je sama spremila. Šare su bile predivne. Ona ih je izmislila…
„Je li to ta ženska?”, zapisao je narodnu legendu Stanoje M. Mijatović.
„Jeste”, odgovori Sveti Sava. „To je.”
Začuđena ljubopitljivica dobro je osmotrila devojku i zaključila da na njoj ne vidi nikakve zlatne ruke. Sveti Sava joj je predložio da bolje pogleda, jer devojka upravo njima veze. Žena nije primećivala na devojci ništa drugačije od svih onih koje su prethodno sreli.
„Znam”, odgovori Sveti Sava, „ali kod onih drugih nije rad bio tako čist i tako lep kao kod ove. Pa ne samo to što ova devojka radi tako čisto i lepo, već je i sve na njoj čisto. A čistoća je najveći ukras na svetu. Pogledaj je samo, sve što je na njoj ona je sama svojom rukom izradila. One čarape, oni opanci, ona košulja, ona suknja, onaj pojas, ono jeleče, i ona marama na glavi. Sve su njene rukotvorine. Ništa tuđega nema.”
Radoznala žena se zadovoljila odgovorom Svetog Save. Rešila je da i svoje kćerke poduči kako bi postale devojke zlatnih ruku.
Autor: Mirjana Ognjanović
Ilustrovao: Dušan Pavlić
Zabavnik
