Izvor: Politika, 17.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od „Tikava“, preko „Svetog Save“ do „Aždahe“
Srpska napredna stranka osudila je film „Sveti Georgije ubiva aždahu”. Sporna je mobilizacija invalida koje Vrhovna komanda šalje u rat, što, po predstavnicima SNP, ne odgovara istorijskoj istini.
Sličnih nesporazuma, između vlasti i umetnika, bilo je i do sada. Problemi su, po pravilu, bili zbog ideoloških, a ne umetničkih razloga.
Drama Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve” skinuta je sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beogradu zahvaljujući „budnosti” Edvarda Kardelja, ali i gnevu samog Josipa Broza Tita, koji je u nekom govoru pomenuo one koji podrivaju temelje socijalističkog društva. Politički dušebrižnici su prepoznali da je reč o Mihailovićevoj drami. Za skidanje drame sa repertoara, Dragoslav Mihailović je optuživao i Kiru Gligorova.
Predstava „Golubnjača” Jovana Radulovića trebalo je da se igra u beogradskom pozorištu „Boško Buha”. Posle odustajanja ovog pozorišta, predstava je premijerno izvedena 10. oktobra 1982. godine u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Skinuta je 13. decembra iste godine, posle reagovanja Gradskog komiteta Saveza komunista Novog Sada, koji je ocenio da drama „dovodi u sumnju tekovine NOB-a, socijalističke revolucije i dalje socijalističke samoupravne izgradnje našeg društva”.
Drama je, ipak, u istoj režiji i podeli, igrana u Studentskom kulturnom centru, gostovala jedino u Sloveniji (Nova Gorica i Ljubljana) gde je na festivalu „Alpe-Adria” proglašena najboljom predstavom. Kasnije je postavljena i igrana u Kragujevcu i Prištini. Obe postavke su gostovale u Beogradu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
O predstavi, koja je podelila političku i kulturnu javnost, sukobila republičke elite socijalističke Jugoslavije, koja je, kako je rečeno, „podgrevala nacionalističke strasti”, raspravljalo se na partijskim forumima „od Triglava do Đevđelije”.
Predstava je nastala na osnovu istoimene knjige priča. U knjizi pripovedaka, kaže Radulović, to je nekako moglo da prođe, ali u pozorištu, na sceni, gde se glumci kreću, govore, gde se imitira život i direktno nudi gledaocu, to nije moglo da prođe. Ondašnjoj vlasti je smetala sama tema, bez obzira na to kako je obrađena. Danas, smatra autor, ako se „Golubnjači” priđe kao drami, bez predrasuda, sa istorijskom istinom da su jame golubnjače postojale, predstava može da se igra i u Zagrebu.
Velika prašina se podigla i oko predstave „Sveti Sava” Siniše Kovačevića, koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igralo Narodno pozorište iz Zenice. Predstavu su prekinuli članovi Srpske svetosavske stranke, Srpske narodne obnove, Srpskog pokreta obnove i Narodne radikalne stranke.
U prekidanju drame, tvrdi Kovačević, učestvovalo je mnogo ljudi, pa i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. „Predstava je bila žeton u prljavoj partiji političkog pokera. Drama, naravno, nije antisrpska, nije loša i nije zaslužila uličarsko-politički tretman. Ali, pojavila se u dobrom trenutku za bitange i fukaru, koji su kanalisali takozvanu opozicionu scenu Srbije. U celu priču je bila uključena i Udba.” To su podaci do kojih je, kako kaže, kasnije došao.
Kovačević veruje da će se njegova drama igrati u pozorištima,
možda za mesec-dva, možda za dve godine, možda posle njegove smrti. Najteže mu je palo što su ga proglasili anti-Srbinom. Strašno je, veli, biti i antibiciklista, zamislite – mrzite bicikliste. A njemu su nalepili etiketu da je protivnik sopstvenog naroda. Kada se Jugoslavija raspala, a on napisao dramu „Janez”, proglasili su ga za jugonostalgičara, posle „Srpske drame” bio je srpski nacionalista, šovinista.
Reagovanje na film „Sveti Georgije ubiva aždahu”, a sličnih je, kao što vidimo, bilo i do sada, otvara staru dilemu: šta je umetnička istina, u kojoj meri ona mora da sledi istorijsku istinu, koliki je manevarski prostor umetnika, i gde su granice slobode kada se koriste istorijski događaji i stvarne ličnosti?
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 18/03/2009]
