Izvor: Politika, 29.Okt.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čubura bez rodoslova
S čuburskim „molerima, zidarima, skupljačima krpa, decom koja ne idu u školu, sviračima, amreldžijama, šankošima, pekarima i berberima” logično je otputovao i karakter mesta, s kojim naivno još možda računa neki kupac novog stana na Čuburi. Čubura je iz tih razloga verovatno i najžalosniji primer „izgubljenog mesta” u posleratnoj istoriji prestonice
Himna svetitelju oglašava se zvonima sa Hrama svetog Save i putuje do male čuburske raskrsnice. Tamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je, od buke gradilišta i automobila, malo ko i može čuti. U oblaku dima strašne purnjave kamionskog auspuha, radnici nasred kolovoza lopatama pretovaruju šljunak. Proći se ne može ni kolovozom, ni trotoarom gde nahereno stoji sanitarna, zeleno-bela kabina, a naspram nje i dva kontejnera iz kojih se već u podne prelivaju đubre i šut. Ne može se ni unazad, ni okolo, još manje preko i odozdo, pa su u tesnim ulicama oko raskrsnice sve duže kolone sučeljenih vozača koji se nadgornjavaju sirenama i gestikulacijom. U apsurdnom trku zadimljenom Čuburom, zaustavljena je i džogerka s povezom oko glave.
Svako sa svojom nelagodom, idejom kuda i kako, sa svojim zašto i zato, svako u sukobu sa onim pored, ispred i iza sebe.
Pre dosta godina, opisujući Slaviju svoga detinjstva, jedan ugledni kompozitor, muzikolog i istoričar umetnosti, delio je ljude na Svetozare i Tugomire. Kada se iz gradske truleži pomoli svetao i čvrst arhitektonski oblik, prvi ga dočekuju osmehnutih lica, dok drugi, „u ime humanizma” i zelenila, nikako da prežale srušene straćare, upokojene, najčešće kafanske znamenitosti. Tugomirima je poručio da se presele u Aranđelovac, jer se beogradski asfalt ne može pošumljavati, a sa Svetozarima jasno podelio stranu. Stideći se Čubure i njenih „turskih metastaza” što dopiru čak do Cvetnog trga, zavapio je: Rušite to!
Čini se da je ovaj performativ obavio svoje i da se danas – u preinačenom Beogradu dvadeset prvog veka – više i ne mora ponavljati. Majušne i nehigijenske gradnje, u sirotinjskoj dvojnosti sobe i kuhinje, bašte i česme, nestale su ili su se same urušile, a pojedine su, kao u ulici Stojana Protića, zamalo propale u alavatnu, četvoroetažnu jamu susednog gradilišta. Duž uzanih ulica i ivicom blokova izgrađena je gradska stambena četvrt i prepuštena novim žiteljima. Slika udobnosti stanovanja u spratnim, višeporodičnim zgradama novog naselja, u međuvremenu je ozarena i vidljivom pozlatom blizine Svetosavskog hrama. Zašuštao je ko zna čiji i kakav veliki novac. Vrednost pogleda na Hram, makar i na krajičak njegovog krsta, odmerena je investitorskim okom i dodata računupriželjkivane ekskluzivnosti. Nedugo zatim, u neomodernističke enterijere su uneti polijeleji, pudreze i markize, u podzemlja uterani vozni parkovi i hiljade konjskih snaga.
Sve to u kraju koji je ostao talac jednog postava ulične mreže iz vremena starijeg od gradskog prometa, iz vremena Novog Selišta i Savinca. Njegove, brojem i veličinom tada određene, uzane ulice i raskrsnice, postale su neprijatelj saobraćaja, kakve su uostalom i sve druge, kako je pisao pragmatični Korbizje. Nabujalo i otežalo tkivo Čubure danas se drži na telu neizmenjene i nejake skeletne građe. U njemu, usred stiske i meteža, a ko zna kakvih u budućnosti, životno bilo Mutapove, Mačvanske i Ulice patrijarha Varnave kuca tahikardijski čujno, neuporedivo brže nego kada su ih zvali Dva zlatna ključa, Misirskom i Patroldžijskomulicom.
Sa svakim novim i „čvrstim arhitektonskim telom” uz to, Čubura je postajala sve više nalik arealima na obodima nove Zvezdare ili Banjice. Izgled i karakter njenih građevina nije bio određen mestom već urbanističkim programom i prolaznom arhitektonskom modom. Njene ulice su pretvarane u automobilske parkinge, u senovite i uklančene koridore bez drvoreda, a nekadašnje bašte i poneki vrt u vlagom natopljena, stešnjena unutrašnja dvorišta i svetlarnike. Jezgro su joj optočili soliteri i sa uzdanjem u progres u svoj odlučnosti nagovestili mogući izgled budućeg Vračara.
Kao i u mnogim delovima Beograda, na Čuburi je građenje izvorno novoga –aedificare, grubo odgurnulo colere – građenje kao negovanje. Činjeno je to bez naročitih predomišljanja i raspri, ali i bez imalo želje da se ovome kraju prizna da je po mnogo čemu bolji i različit od drugih. Sa svetozarskim nehajem bespovratno je odrinut čitav svet raznolikih sazvučja i mirisa, atmosfere i posebnosti, precrtano mu je stablo i namerno zagubljen rodoslov. S čuburskim „molerima, zidarima, skupljačima krpa, decom koja ne idu u školu, sviračima, amreldžijama, šankošima, pekarima i berberima” logično je otputovao i karakter mesta, danas nepovratno izgubljen u Sokolskoj, Dubljanskoj, Graničarskoj, Stojana Protića, s kojim naivno još možda računa neki kupac novog stana na Čuburi. Ali, kako duh mesta preživljava samo uz negovanje, uz građenje kao negovanje, uz obazrivu i promišljenu kulturu građenja, a ne kroz puko aedificare, umesto njega ostale su samo fizičke i matematičke datosti – izražene jedinicama: etaža, kvadrata, strane valute. Čubura je iz tih razloga verovatno i najžalosniji primer „izgubljenog mesta” u posleratnoj istoriji prestonice.
Da je kojom srećom prepoznat, a velikim čudom i nastavljen promišljeni graditeljski obrazac iz vremena međuratne urbanizacije Čubure, tako nije moralo biti. Jedan obazrivi standard, ustanovljen u srazmeri prema širini ulica, gustini naseljenosti, osunčanosti i provetrenosti, a iskazan, primerice, kućom Obradovića arhitekte Branislava Kojića na uglu Mačvanske i Tamnavske, oblikovanjem Mutapove ulice, zelenim predahom u Graničarskoj, kao i nizom građevina s predbaštama u Mačvanskoj ulici, posle rata je sasvim odbačen. S njime i jedna prihvatljiva varijacija čuburskog identiteta.
Nasred uveličane i propete, tranzicijske Čubure, stoji i danas, kao burleskni otisak njene nekadašnje majušnosti i onovremskih ekonomskih potreba, već otpisana stara čaršija u Makenzijevoj. Iz ugla usijane graditeljske industrije, koja će gotovo svaki kraj ostaviti bez loze i porekla, izgleda kao komedijaško ruganje i prepoznati, kamoli oglasiti potrebu da se, u nekakvom obliku, podrži njeno barem delimično očuvanje. Razmere otpora bile bi i veće od onih kojima je u godini smrti Ranka Radovića otpočeo brahijalni napad na autorov, zacelo, testamentarni centar „Pejton” s namerom da se tamo podigne oksimoron od obdaništa na garaži. U larmi graditelja i preprodavaca skupih čuburskih stanova i višespratnica, zaglušen je takođe zavet jednog od najpoznatijih stanovnika Čubure, pesnika Libera Markonija, da se makar u nekoj od straćara osnuje umetnička radionica i njegov legat.
Nije čudo, kad nema ni računa ni predračunaniti bilo kakve vizije isplativosti. Ko danas uopšte koristi usluge zanatlija? Ko bi se danas uopšte zauzeo za neku straćaru? Ko danas uopšte čita poeziju?
No, ustukne li se sasvim pred nasrtajima merkantilnog uma, pred nezasitim interesima krupne trgovine, koji su na delu ne samo na Čuburi, ko će drugi do pesnici i zanatlije primetiti da je dosta i da je previše, da već i sami stvari biramo po robnom znaku, a ne po vlastitom ukusu, da namje mera kao svačija? Odatle do stanja da smo i sami broj i da se cela naša posebnost svela na to biramo li između „Ušća” ili”Delte”, samo je mali korak; i mali je korak do uništenja grada kao pozornice šarolikosti i različitosti.
Spasavajte to!
Slobodan – Giša Bogunović
objavljeno: 30.10.2010.
