Izvor: Politika, 13.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mrsni post
Našli smo se kod Kalenić pijace i rukovali.
– Je l’ stig’o Fića? – pitam.
– Si! – odgovara šurak u dahu. – Čeka nas na parkingu kod parkića na vrhu Maksima Gorkog.
Jedva se probijamo kroz masu. Navalio narod, k’o da se deli džabe. K’o da će smak sveta.
Iako je hladno, suvo je. Iz parkića se čuje udaranje lopte. Dečak se igra sa tatom. Majke guraju kolica. Psi laju. Dolazi zima.
Seljak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na brzaka otvori gepek. Svinjče gleda u nas. Smeje nam se u lice. Jedno oko mu okruženo ovećom ljubičastom mrljom.
– Srpska panda! – obradova se moj šurak. – Buci-buci...
– To je najbolja rasa, lepotica božja! Dobijena je ukrštanjem crne i bele mangulice. Ništa lepše nisi pojeo dosad, prikane. Sto evrića... Fala ti. Pa mi se javi opet. Na isti broj. Ajd’ u zdravlje...
Uvali nam Fića uređenu prasicu. Debelu. Veliku. Šarenu od krupnih pega.
Na sve strane oko nas cveta gepek prodaja. Koga je briga za plavi pečat!
Zagrlih svinjče s leve strane, a moj šurak s desne. Ono se samo kikoće. Raspoloženo neko svinjče.
– Da odemo na po jednu pre pekare? – oglasi se ženin brat.
– Si! – radujem se pametnom predlogu.
Posle trećeg piva „panda” nas gleda s nestrpljenjem. Učinilo mi se da menja izraz lica. Opominje da je vreme za pekaru. „Treba da se krene!”
– Da pođemo... – kažem.
– Još po jedno, i taman će da dođe Đura u drugu smenu. On je najbolji majstor za pečenje.
– Razbićemo se od klope. Ništa bolje nisi mogao da spremiš – podstičem šuru.
– Znaš već da za slavu nabavljam najbolje... Ni gosti nisu bilo ko! Sam beogradski krem! – busa se on u grudi. – Vole ljudi mrsni post: red ribe, red prasice... Tako je još od Čedinog vremena. Moji su tada, kao i ostali, uglavnom slavili Sveti 29. uz rusku salatu, pihtije, prasence, sarmice... pa tako sve do Nove godine, a slavu smo samo uzgred beležili... Sveća, žito i tačka.
– Al’ se mrsilo, usred posta... – provociram.
– Mrsili smo tako, mrsili pedeset punih godina... zamrsili se i premrsili... – objašnjava šurak. – I ja nastavio. Šta ću, ionako u vreme Svetog Nidže – velika slava, čoveče! – ribe malo ima, moraš da je naručuješ mesec dana unapred, da je turaš u zamrzivač, da je čistiš, da se zezaš... Ma idi... ko će to!
– Idiii... – ponavljam.
– A s mangulicom nema komplikacije: domaća rasa, zdrava, Fićko ih napasa po sremskim šumama. Riju zemlju, krkaju pužiće, dudinje, kukuruz... bolje se hrane od nas, burazeru – nazdravlja pivom – a imaju i gene divljači! I samo baciš kod Đure! Meso im pravo divlje, tamno, sočnooo... A čvarci – ekološki! Spe-ci-ja-li-tet! – urla.
– Lek! – dodajem ja, a kafanom odzvanja smeh.
– Kad jedeš to mesište prosvetliš se iznutra! Preporučuje se i šećerašima, a poznato je da pročišćava zakrečene arterije i da leči bronhitične... Bolja je od svake ribe!
Sa obližnjeg Hrama Svetog Save udariše zvona. U mojim ušima odjeknu alarm.
– Da krenemo? I Đura je sigurno...
– Konobar!
Konobar se stvori. Ispusti tacnu kad spazi krvavu mrlju koja je upropastila stolnjak. Crvena tečnost kapala je iz mangulice i ispod stola. Dok trepnuh stvoriše se još dva konobara. Obaviše mini konsultacije. Konzilijum je brzo presudio.
Onaj glavni, mrga, što se stvorio poslednji, poslovično zavrnu rukav, zviznu mog šuru u oko. Pa još jednom, u ono preostalo. Šura se složi na patos. Mrga se okrete ka meni. Skidoh cvidže. Gde da mi ih polomi! Original italijanske, „Pjave”. Zveknu me – posred očinjeg vida. Srećom, jednom. Ja sam samo pomagao šuri.
Platili smo više nego pošteno. Izašli. Dan je i dalje suv, sad košava brije. Parkić – pust.
Zagrljeni i nakaflaisani – k’o dva rakuna – gazimo niz Makenzijevu ulicu s nasmejanom pandom između nas. Pekara je tu, blizu. A i Đura je valjda već počeo da radi.
Darko Kalezić
[objavljeno: 14/12/2008]
Pogledaj vesti o: Smak sveta 2012
