Izvor: Politika, 06.Jan.2012, 18:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam opet postao komunista
Ćale i ja krstili smo se u istom danu u kriznoj devedeset trećoj, on ne znam zašto, a ja jer sam u to doba bio veliki četnik, a i tadašnja devojka, odnosno moja prva devojka u životu, bila je iz nedićevske porodice, u kojoj se slavilo svako srpsko sranje, od Svetog Nikole, preko Božića, pa sve do Uskrsa. Čim sam, nedugo po krštenju, prvi put prevario svoju prvu devojku, pokajao sam se i što sam u doba vernosti preuzeo njene verske običaje, ali je zato moj ćale, zajedno sa svojom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ženom, od 1994. naovamo slavio svaki Božić, svaki Uskrs i svakog Svetog Nikolu.
Uredno sam dolazio, izgovarao praznične pokliče, namerno s malim lapsusom, izbegavao direktno ismevanje onoga što novopečeni srpski vernici rade, i, zapravo, bio jedan dobar novokršteni sin koji novokrštenom ocu ne pravi bespotrebna sranja tokom njegovih verskih rituala.
E, tako smo se okupili i pre dva Božića i odmah posle lomljenja pogače u stojećem stavu, ćale je svečano objavio kako prestaje da puši. Seo sam, zabezeknut. Prestaje da puši? Čovek koji je na svojoj kancelariji držao nalepnicu „Dozvoljeno pušenje?” Posle četrdeset godina puta dve pakle dnevno? Zašto, pitao sam ga, je l’ ti prepisao lekar. Ne, odgovorio mi je, sam od sebe sam prestao. Pa šta ćeš sad, pitao sam ga, hoćeš da ti srolam džok. Drugi put, nasmejao se on i dodao da je prestao da puši kako bi testirao snagu svoje volje. Okej, okej.
I onda smo navalili na tanjire s kajmakom, ajvarom, kiselim kupusom, belim sirom od Dragančeta iz sir-hale na Bajloniju i pršutom od lika sa Zlatibora, koji ima tezgu odmah preko puta Dragančeta, pa supa, pa ćuretina s mlincima ili praseće pečenje, ne mogu više ni da se setim, ali bilo je jedno od ta dva, pošto trećeg nije ni moglo biti.
Ni vremena ne mogu da se setim, nemam pojma šta je bilo napolju, svi ti Božići kod njega sad mi izgledaju isto, jer je vreme bilo uvek ili sunčano, ili oblačno, ili hladno, ili ne tako hladno za ovo doba godine, ili je bilo snega, ili snega nije bilo, e, bilo je sigurno neko takvo vreme. Posle smo seli u dnevnu sobu i ćutke gledali božićni program na televiziji i svi u sobi su pušili, osim mog ćaleta, novopečenog nepušača i mene, koji sam svoj džok popušio pre dolaska, pa sam, eto, primećivao i takve stvari i bilo mi je to baš smešno.
Ćale, car. Prestao da puši. Došlo mi i malo glupo što sam se onoliko maltretirao s kokainom, a on, pljas, u jednom danu, ostavio pljuge. Koja faca. Svima ću da se hvalim. Onda je stigla torta i upozorenje mom ćaletu posle drugog parčeta da mu je šećer povišen i da to što je crveno slovo ne znači da treba da izaziva sudbinu.
Posle sam otišao kući. A posle kuće, slagaću, bila je ili neka maloletnica, ili neka gudra ili i gudra i maloletnica, u svakom slučaju, sramotio sam svog oca, njegov praznik i njegovu čeličnu volju, pred nekim nevidljivim očima, koje su sve što se tog dana dešavalo mogle da vide i da nam zbog onoga što smo radili sude. Deset meseci manje nedelju dana kasnije, na nedeljnom ručku, ćale, koji od Božića nije popušio nijednu pljugu, poverio mi se kako mu cigarete mnogo nedostaju i da, kad drugi puše, a bogu hvala, svi su pušili, on se malo nagne ka onom dimu u sobi i onda ga njuši i to mu je dovoljno da mu želja za duvanom malo splasne.
Zapali pljugu, šta se maltretiraš, rekao sam mu. A, ne, odgovorio je on. Nedelju dana kasnije , odnosno tačno deset meseci posle Božića, moj ćale je umro. Naprasno. Kad je legao da spava. Probudilo ga nešto, a onda ga isto to nešto i zauvek uspavalo. I od tada ne slavim Božić. Ni slavu. Ni uskrs. Jedini razlog što sam se uopšte s tim svim i baktao prestao je da postoji. Ko mi čestita verski praznik, odgovaram sa hvala, takođe. Ali zato sveće za mrtve, u kapelici ispred crkve na Novom groblju, palim kao lud.
Marko Vidojković
objavljeno: 07.01.2012.
