Izvor: RadioCity.rs, 12.Feb.2016, 18:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

„Dažd“ - novi roman Branislava Jankovića u nastajanju

Tako ćemo nakon romana „O vukovima i senkama“, „Suze Svetog Nikole, „Vetrovi zla“ i „Peta žica“, čitati i novi roman „Dažd“. To je porodična saga, a kako kaže pisac, piše je natenane, rečenicu po rečenicu, tako da još ne znamo kada će biti završen i u rukama čitalaca.
O Nišu
Rođen je u zimu 1969. godine  u Nišu, tu je odrastao, učio, radio, godinama se bavio radio i TV novinarstvom, a onda tek sa 42 godine objavljuje svoj prvi roman. >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << Otkriće nam Bane svoja razmišljanja i iskustva stara i nova, a počinjemo od Niša i toga koliko je Niš inspiracija za njega kao pisca.

„Svakom čoveku je svoj grad inspirativan, a pogotovo piscima. Niš je grad prepun legendi i priča, istorije,  i inspirativan je za pisca. Ne kažem da drugii gradovi to nisu, ali slobodno mogu da kažem bez imalo malicioznosti, da je Niš inspirativniji od mnogih drugih gradova u našoj zemlji, i uvek mi je bio nadahnuće. Ako pričamo o starom Nišu – nemam toliko godina da mogu da se sećam recimo Niša 70-ih, sećam se možda ponečeg. Sećam se kafane „Kalča“, koja je bila na mestu današnjeg Tržnog centra „Kalča“, sećam se Šilje, Avde Zekića se ne sećam, ali eto sećam se tih nekih legendi, a kada neko kaže urbano, a ja tu reč prezirem, pa kažu „bio je urbani lik“, ma bio je takav kakav je bio, ali je ostavio traga u ovom gradu. I baš me zanima o kome će se za oko 50 godina pričati kao o nekom ko je ostavio traga u ovom gradu. O gradonačelnicima ne verujem da će se pričati išta dobro, o nama koji pišemo možda, o nama koji slikamo možda, o nama koji radimo na radio stanicama, o nama koji smo profesori pa ostavljamo iza sebe vredne, dobre, radne, kvalitetne učenike, možda, ali baš bih voleo da ponovo dođem u Niš za jedno 50-100 godina i vidim o kome će se to pričati“, rekao je Bane za City radio.  
Neosporna je ljubav prema Nišu, tu je rođen, živi i radi, poštujući svoje poreklo i korene. Ne smeta mu, ali više voli da ga predstavljaju kao srpski, a ne niški pisac. A kada govorimo o kultnim mestima grada, kaže da su ona važna samo nama koji živimo u ovom gradu, i na koja bismo se često zbog lepih uspomena vratili.
„Mislim da svaki čovek treba da se ponosi gradom, mestom, odakle je, ali mislim i da Grad treba da se ponosi svojim pametnim i kvalitetnim ljudima. E sada, neko će reći, da Niš ima mnogo divnih, kvalitetnih ljudi, ali oni su otišli za Beograd, da tamo rade i svaraju. To stoji, ali možda sistem nije dobar, možda mehanizam nas koji stvaramo nije dobar, možda stvarno treba otići iz ovog mesta, ali eto i ja i još neki ljudi smo dokazali, da ne mora čovek da ode iz svog mesta da bi uspeo, da bi postao popularan, uslovno rečeno, čitan u mom slučaju. Kada govorimo o nekim mestima koja daju identitet gradu, mislim da su ona važna samo nama, koji u ovom gradu živimo, onima u Pančevu, Beogradu, Novom Sadu, ne znače ništa“, kaže naš poznati pisac.
O književnosti
Postoje samo tri teme u književnosti  i to su život, smrt i ljubav. Sve se vrti oko toga. Istorija, takođe.
 „I ponovo se vraćam na ovaj grad i ovo podneblje, jer smo rođeni ovde, gde je sva moguća istorija  Evrope, prošla – prešla, preko ovog grada, satrla – zatrla - otvorila, i sve što se dešavalo u Evropi, prešlo je preko ovih teritorija, i za mene je istorija inspirativna. I najnoviji roman koji pišem tiče se istorije, bez obzira što je to porodična saga. I kada pominjem sela, evo sela oko Niša polako odumiru, a tu imate razne običaje za koje naša deca ne znaju, i ja pokušavam da kroz moju beletristiku sačuvam te običaje. Zanimljivije je i lakše ljudima kada pročitaju o tome u romanu, neko u nekom delu istoričara, antropologa i slično. Tako pokušavam da sačuvama od zaborava običaje našeg naroda“, rekao nam je Branislav Janković.

„Moji romani su optimistični“
Koliko god tragedije i tuge bilo, uvek se na kraju pojavi svetlost. Tako je i u Banetovim romanima. Reakcije na njegove romane su različite, a tako je i sa najaktuelnijim „Peta žica“, koji donosi priču o  ženi koja se ogrešila o Boga da bi pobedila đavola u sebi.
„U svakom mom romanu je jedna drama, teška drama. Nedavno mi je neko rekao da su moji romani mračni, a ja baš mislim da su oni itekako optimistični, bez obzira koliko tragedije ima u njima. Na kraju uvak ukažem na svetlo koje dolazi, jer  posle svakog mraka, noći, dolazi jutro. To je pravilo, i tako će uvek biti. Tako je i u mojim romanima.  A „Peta žica“... u nekom  razgovoru su me  nedavno pitali kako sam se usudio da pišem u prvom licu, u ženskom rodu. A ja sam pitao da li su pročitali „Petrijin venac“, pa i Mihajlović je pisao u prvom licu, u ženskom rodu. Andrić je isto radio. Ima mnogo dobrih pisaca koji su tako pisali, koji su se usudili. Ja ne stavljam sebe među te dobre pisce, ali stavljam sebe među pisce koji su se usudili. Usudio sam se i izgleda da je to dobro ispalo. Dobio sam brojne pozive od raznih nevladinih organizacija, da pričam o tim nekim temama, kao što je nasilje u porodici. Moja junakinja nije žrtva. Ona je zločinac. Želeli su da ja govorim iz tog ugla - bio sam u ženskom zatvoru, moja junakinja je i mnonahinja, bio sam i u manastirima ženskim. Proučavao sam sve to, jer kada dirnete u neke teme, koje jesu tabu, onda morate da se pripremite, ne smete da pričate gluposti. I eto dobro sam proučio sve to, usudio se i ispalo je dobro, izgleda“, ispričao je za City radio, pisac Branislav Janković.  
A uz istorijske i druge relevantne činjenice uvek postoji i ono što je izmaštano. A čitaoce uvek zanima koji je deo plod piščeve mašte, a šta je od istorijskih zaista istina. Kako kaže Bane Janković, to je često i spor sa istoričarima.
„Moja fikcija daje mi pravo da napišem svoju priču. Ali, sa druge strane, gledam da neke činjenice budu istorijski potkrepljene. Ne možeš ljudima da  podmetneš kukavičje jaje, jer koliko god žele da čuju nešto novo, žele i da nauče nešto. Pišući o istorijskim događajima, prolaziš kroz minsko polje, i vodiš računa gde ćeš da nagaziš. Ljudi vole istorijske romane, vole i nove stvari. Moje romane neki proglašavaju jeretičkim. Naši ljudi vole da čuju nešto novo, ali vole i da se drže dogmi. Ali to je već i uspeh samog pisca, koliko će moći da ubedi ljude u istinitost onoga što je napisao“, kaže naš poznati pisac. 
A kako nam je već nagovestio Bane Janković, nakon „Pete žice“ ne odmara, već piše novi roman.
„Pišem porodičnu sagu. Svaki pisac očekuje da njegov naredni roman bude nešto najbolje što je napisao. Neću da žurim. Prošle godine sam objavio dva romana, tako da sada radim natenane. Rečenicu po rečenicu. I evo ekskluzivno, roman će se zvati „Dažd", kiša. Reč kiša je turska reč, a dažd staroslovenska. To je porodična saga o porodici Arsić, pa nešto između Ćosića i Andrića, malo „Koreni", malo „Na Drini ćuprija", ali sa ovog ovde podneblja“, otkrio je za City radio Branislav Janković.

„Da sam počeo da pišem sa 25 do sada bih imao sabrana dela“
Dugogodišnji novinar, sa 42 godine objavljuje svoj prvi roman. Tada je rekao sebi da je došlo vreme da sve ono što zna i nosi u sebi treba da napiše. Ta odluka bila je ispravna i mnogo toga se u njegom životu promenilo.
„Izašao sam iz medija. Nikada se više ne bih vratio u medije. Mada biti novinar u ovoj zemlji je nešto čime se treba ponositi, zato što je biti novinar jako teško. Više od 20 godina sam bio na TV, radiju, novinama i sada sa ovog aspekta razmišljam o tim godinama kao „godinama koje su pojeli skakavci“. To je prošlost, sada gledam kako ću i šta u budućnosti. A šta se promenilo? Dobio sam više vremena, jer novinarstvo oduzima mnogo vremena, posvetio sam se sebi, porodici, posvetio sam se stvarima koje volim. Da li imam više para? Ne, nemam više para. Da li je moj život postao bogatiji? Da, postao je bogatiji, jer sam zahvaljujući književnosti upoznao mnoge ljude. U književnosti si ti „Bog", ti određuješ pravila, stvaraš svetove, ti stvaraš karaktere, junake, ti ih učiš, ubijaš, rađaš. Mnogo više mašte možeš da upotrebiš, svoje ideje da ostvariš. Bavljenje književnošću je lepše", rekao nam je pisac, Branislav Janković.  
A možda sve te prethodne godine, zapravo nisu godine „koje su pojeli skakavci“, možda baš zahvaljujući njima, Branislav Janković piše i objavljuje roman za romanom, možda je sve te priče već tako dugo nosio u sebi, pa su one strpljivo čekale trenutak da se pojave.
„Da i to mi pričaju ljudi, ali ljudi zaboravljaju da ima više pisaca među doktorima, nego među novinarima, koliko god to zvučalo čudno. Svoju prvu priču objavio sam u jednom visokotiražnom SFRJ časopisu, 1986. godine, kada sam imao 16 godina, tako da ne mogu da zahvalim novinarstvu, da je ono uticalo na moje bavljenje pisanjem. Ako ništa drugo, postao sam pismen", kaže jedan od najčitanijih naših pisaca.
A sasvim na kraju Branislav Janković izneo je svoje asocijacije povodom naziva emisije City radija „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas“ ili ako ste više za „Niš koji volimo, Niš koji voli nas“.
„Ja bih se rado vratio u 80-e godine, u Muzički klub, u Džoj, Dugu, Imidž, Džoker, u te neke kafiće i na ta neka mesta gde smo proveli mladost, gde smo upoznavali ljude, gde smo voleli, i gde su voleli nas".
Emisiju City radija „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas“ slušajte subotom od 15 sati na 99,9 FM. 

Nastavak na RadioCity.rs...