Izvor: PRObjave.com, 18.Apr.2016, 15:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za čim vredi trčati- uživajte u maratonu, ne iscrpljujte se sprintom
U sklopu akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria blogerka Angelina Radulović je napisala tekst:
Za čim vredi trčati- uživajte u maratonu, ne iscrpljujte se sprintom
U sportu je, kao u životu, važno učestvovati. Ali, pamte se samo pobednici i nosioci medalja. Ali, kada se malo odmakneš, i pogledaš poizdalje ( za šta, po ironiji životnoj nisi spreman pre nego što se debelo naučiš na svojim životnim greškama), onda shvatiš, da koliko god život imao sličnosti da takmičenjem, debelo si omašio ako trčiš samo radi cilja i neke zacrtane medalje.
Te činjenice nekako postaneš još svesniji kada postaneš roditelj. Ma koliko se batrgao, planirao i mislio, roditeljstvo te menja, nepovratno, kao i mnoge tvoje životne stavove. Ulaziš u proces u kojem ne trčiš više sam, i ne može da te bude briga da li si brz ili spor, da li si važan ili ne, da li češ i za koliko stići tamo gde si se uputio. Jer si važan. Nekome si najvažniji na svetu, i to postaje mera stvari.
Sa ove distance sada, posle 11 godina roditeljstva, i svega što sam iz roditeljstva naučila, uopšte ne mogu da zamislim kakva bih ja to osoba bila bez njih. A to nije ni važno. Jer smo sada, i ovde, a to je jedna od lekcija koju mi je bilo teže da naučim, i još uvek je učim. Učim da se ne nerviram i strahujem unapred, pred preprekama i preponama. Da se ne jedem što nisam nešto uradila bolje u prošlosti. Što nisam bila brža, pametnija, bolji roditelj.
Jer, to samo stvara grižu savesti. A ne bi trebalo. Prošle trke, prošli rezultati, treba da nam budu motiv da trčimo bolje, manje grešimo. Da budemo bolji roditelji. Bolji ljudi. Umela sam da kažem da je roditeljstvo, naročito zaposlene mame, neprekidan niz griže savesti.
Ali, kad se osvrnem na naših 15 zajedničkih godina i šta smo sve uspeli, sami samcijati na svetu, uz mnogo ljubavi i želje. On i ja. Pa nema tih prepreka koje se ne mogu, makar iz trokoraka preskočiti. Samo to ne treba nikada izgubiti iz vida.
Umela sam često, umem i sada, da se izgubim u obilju želja i mogućnosti. Hoću odmah i hoću sve: uspešnu decu i vreme s njima, sjajnu vezu koja traje, sve bolji posao, razvijanje u mnogo pravaca, da budem podjednako sjajna u kuhinji kao i za katedrom. Realno, svi želimo sve. Ali ne shvatamo, za razliku od vrhunskih trkača, da ne možeš u isto vreme da budeš i sjajan sprinter i drugoprugaš. Da moraš da biraš trke koje trčiš.
Da moraš da znaš šta ti je zaista vredno u životu.
Da, svi to znamo – deca i partner, porodica, dobar posao, uživanje u životu. Ali, ja se odlično sećam kako sam nekoliko godina za redom oko nove godine bila pred pucanjem. Pred mentalnim slomom, nesposobna da više napišem ni slova (a od pisanja živim), sluđena od previše obaveza koja sam, kao što verovatno pretpostavljate, sama sebi natovarila na vrat.
Strašno je teško kad čovek umisli da sve može i stiže, kada se srodi sa tom nekom nerealnom projekcijom sebe, u koju uskoro ni sam više neće verovati. Jer nije realno da bilo ko može da ima troje dece i gaji ih sam sa suprugom, da ima celodnevni posao i uz njega redovne “novinarske tezge”, da vodi blog i volontira u udruženju. Da, samo sam tovarila jednu po jednu obavezu, nesposobna da kažem ne, i od zadovoljstava pravila obavezu i opterećenje. To me je dovelo u situaciju da sam preplavljena lošim osećanjima što istovremeno žongliram sa gomilom sjajnih stvari koje želim da radim, i sa ulogama u kojima se vidim. Samo, one su bile previše za jedan ispunjen život. Jer, ne možeš da trčiš 15 sprinteva odjednom.
Ja nikada, na žalost, nisam bila sportski tip. Nisam navučena na vežbanje, i nisam neko ko mora da vežba da bi se osećao dobro (kao na primer moj muž :). Ali u momentima kada je u mojoj glavi bio najveći haos, kada sam se osećala da ne mogu dalje, da dajem 110 odsto od sebe a da sam nedovoljno prisutna majka, stalno umorna supruga, nezadovoljna na poslu jer tapkam u mestu, željna da se odselimo na drugi kraj sveta, neko ko blog piše iz obaveze umesto (i) iz uživanja, tada sam počela da trčim. Pomalo, i bez ambicija, alitrčala sam da ne bih vrištala.
Ovo je samo deo teksta. Ceo tekst možete pročitati na www.maminsvet.net/2016/04/12/za-cim-vredi-trcati-uzivajte-u-maratonu-ne-iscrpljujte-se-sprintom
Bloggers Network
Rajka Mamuzića 6
21000 Novi Sad
Email: kontakt@bloggersnetwork.org.rs
Web: www.bloggersnetwork.org.rs
.jpg)
