Izvor: Vesti-online.com, 07.Nov.2012, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Posmrtni trijumf M. Kapora

Prošao je i treći beogradski sajam knjiga bez Mome Kapora. Ranije ste mogli da ga vidite na promociji novog romana, zbirke pripovedaka - i uvek je to bio jedan od najposećenijih događaja na Sajmu - ili u razgovoru sa poznatim i nepoznatim posetiocima.

Ratko Dmitrović  

Ne znam kakav je običaj tamo gde je Momo sada, puštaju li ih da negde odozgo, ili sa strane, iz svoje dimenzije gledaju šta se dešava na mestima koja im fale, ali znam da beogradskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Sajmu knjiga fali Momo Kapor i sve ono što možemo da stavimo uz njegovo ime.

Kako vreme prolazi sve je jasnije koliko taj čovek, njegov talenat, nedostaje Beogradu, Srbiji, srpskoj kulturi. Ostalo je još nekoliko stubova na kojima ta kultura opstaje, a kad se i oni slome, a njihov prah preseli kod Kapora, sve ovo što danas vidimo kao ostatke nekada jasnog i čvrstog sistema vrednosti, srušiće se u gnjecavo blato trivijalnosti, utopiti u ružičastoj pameti koja smatra da je svako čitanje, a posebno čitanje ozbiljne literature, nepotreban napor za mozak, gubljenje vremena koje se može iskoristiti za gledanje Pink televizije. Ostaće nam tada samo knjige, stara izdanja svetskih i srpskih klasika da se branimo od ludila i primitivizma.

Svedoci smo zastrašujuće praznine u srpskoj kulturi, ta praznina se širi i preti da kao crna rupa proguta sve što su Srbi kao narod stvorili. Umetnost kakvu smo znali, o kojoj su nam govorili nastavnici i profesori, u Beogradu je sve više potisnuta, obesmišljava se, izlaže ruglu.

Već 12 godina Srbima se nameće stav da je neophodan otklon od istorije, da tradicionalne vrednosti nisu vrednosti već nacionalistička prošlost, da pozivanje na istoriju nije drugo do kapitalan dokaz da nešto nije u redu sa onim ko to radi.

Savremena srpska umetnost je sakupljanje otpada i unošenje istog u muzeje i galerijske prostore; zatezanje bodljikave žice od zida do zida; pravljenje tepiha od ljudske kose; izvrgavanje ruglu patrijarha Srpske pravoslavne crkve; kačenje starih odela o tavanske grede i vezivanje mrtvih golubova za iste; predstavljanje prasadi i zečeva po galerijama; višesatno stajanje dvoje gologuzih, glavama naslonjenih na zid...

Nikakve tu umetnosti nema, to je duplo golo, trijumf bolesno ambicioznih, vlastoljubivih, a tragično netalentovanih ljudi.

Ovi što sve to kreiraju i projektuju, a o dugoročnom projektu je reč, obilaze te instalacije (tako se to zove), stoje ispred njih sa navučenim obrvama, klimaju glavama, došaptavaju se nešto sa najbližima do sebe, i svi, kao, odgonetavaju suštinu ideje i umetnosti autora. I svi se slažu da je "poruka" snažna, impresivna. Spomenete li im Kapora kao slikara - i tu je bio sjajan, kao i u pisanoj reči - hvataju se za glave, kidišući na vas kao da su videli sotonu.

Podsetiću vas da je sada već bivši političar Boris Tadić, kao novopečeni predsednik Srbije, tri godine zaredom dolazio na Sajam knjiga i kupovao (dok nije shvatio da mu to politički više šteti nego koristi) samo jednu knjigu, novi roman Marka Vidojkovića. Ko je taj? Ne vredi da vam objašnjavam. Ukratko, Vidojković i njemu slični, a ima ih u Srbiji desetak, projektovani su da zamene Kapora i njemu slične, da svoju intelektualnu i duhovnu bedu razapnu kao čadorje nebi li prekrili ono što se prekriti ne može; prostor koji je iza sebe ostavio Momo Kapor.

 

Kako vreme prolazi Kapor i njegovo delo rastu, eno ih gore pod oblacima, a ova bleda kopija "nove srpske umetnosti" topi se brže od snega na jugovini, traje samo dok traje medijska kampanja o njoj.

A zbog čega im smeta i mrtav Kapor. Zbog toga što je, kako ono davno reče Ivo Andrić, bio uz svoj narod kad je tom narodu bilo teško.

Nastavak na Vesti-online.com...