Izvor: Politika, 21.Nov.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisanje ne može biti hobi
Filip O Kjalah luta svetom, piše o neostvarenim ljubavima, nadahnut prozom Bukovskog, Keruaka, Hemingveja, Čehova i Dostojevskog
Irski pisac Filip O Kjalah (1968) na proteklom 54. sajmu knjiga u Beogradu predstavio je našoj publici svoju debitantsku zbirku priča „Beleške iz turskog kupleraja”, koju je objavila kuća „Albatros plus” u prevodu Đorđa Krivokapića. Za ovu knjigu O Kjalah je dobio nagradu „The Rooney prize” za irsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << književnost, kao i „Glen Dimplex Fiction Prize” koje se dodeljuju piscima početnicima za njihove prvence. O Kjalahova proza, smatra kritika, pruža ne samo jedan novi glas već čitav jedan književni prostor koji leži između Irske i Istočne Evrope. Filipa O Kjalaha zamolili smo za razgovor za „Politiku”.
Iz vaše biografije primetno je da lako prelazite granice novih kultura. Šta vas je vuklo Rusiji, Španiji, SAD, Gruziji, Turskoj, Kosovu, da biste se konačno nastanili u Budimpešti?
Krstarenje svetom je proisteklo iz radoznalosti. U prirodi je čoveka da poželi da napusti svoje stanište da bi osetio uslove života na nekom drugom mestu. Moj prvi odlazak iz Irske 1989. nije bio deo ozbiljno razrađenog plana. Štaviše, reč je više o sticaju okolnosti, odsustvu stabilnosti i nemogućnosti stalnog zaposlenja u sopstvenoj zemlji. U Španiji sam predavao engleski, u Rusiji studirao ruski, u SAD radio poslove radnika i vozača, i tada počeo da pišem, a na Kosovu sam bio 2001. kod prijatelja koji je tamo radio. U Rumuniji mi je sasvim udobno i neću ići dalje.
Gde je onda Vaš dom?
Otišao sam iz domovine u svojim dvadesetim, ali nakon decenije lutanja silna stranstvovanja su me pomalo umorila. Posle šest meseci selio bih se iz jedne zemlje u drugu, pitajući se „a gde ću sad”. Nisam više želeo da trošim energiju na selidbe, već da se zaustavim i usmerim je na rad. Inače, svoje irsko poreklo ne ističem previše. Prvo sam ljudsko biće, pa tek onda Irac i sve ostalo. Nema ničeg posebno irskog u stvarima o kojima pišem. Radnja mojih priča smeštena je u sve gradove u kojima sam živeo. Moj dom je Bukurešt jer tu sebi mogu da priuštim stan i život od svog rada. Jer, pisanje ne može biti hobi. Treba mnogo vere u sebe da bi se čovek predao spisateljskoj opsesiji, bez garancije na uspeh. U dnevniku Džeka Keruaka, pisca kojem sam se divio, piše koliko je čvrste volje, godina discipline i ozbiljnosti, potrebno da bi se čovek mogao nazvati piscem. Posebno me je dotakao podatak da ga je na početku karijere njegovo okruženje bodrilo da istraje. Ja to nikad nisam imao, i mislim da sam izgubio nekoliko godina u tome što me niko nije ohrabrio da nastavim... Sada sam zadovoljan, stvari su se promenile kada sam objavio prvu knjigu.
Kritičari ocenjuju da donosite sveže ideje u irski književni prostor. Kakav je Vaš odnos prema irskoj književnoj tradiciji?
Moje priče su za kritičare neočekivane jer ne donose irsku atmosferu i ton. Ja nemam emotivan odnos prema irskoj tradiciji jer na mene nisu uticali irski već američki i ruski pisci. Od Bukovskog, Keruaka, Hemingveja učio sam se spisateljskoj spontanosti, jednostavnosti i direktnosti prenošenja junakovih iskustava. Dostojevski i Čehov bili su tu zbog skoro religiozne posvećenosti aktu pisanja, kao i duboke želje da putem analiziranja ponašanja, često očajnika, opravdaju njihovu ljudsku prirodu. Od takvih pisaca treba krasti zanat jer pri pisanju svake nove priče javi se problem koji mora biti rešen. Nedavno sam na jednom konkursu za kratku priču bio u žiriju i čitao te, većim delom, konfuzne i dugačke priče mladih ljudi, koji ne uspevaju da zadrže pažnju. Došlo mi je da im viknem: „Ljudi, naučite da stavite zarez na pravo mesto. Obratite pažnju gde se stavlja tačka!” Ali treba i grešiti, sve se uči iskustvom. Isto kao sa muzičkim instrumentom: u početku pravite buku misleći da svirate sve dok iz vaših ruku ne potekne muzika. Ne može se uspeh dobiti iz prve, strpljenjem se leči frustracija početnika.
U većini Vaših priča primetna je nemogućnost muškarca da zavoli ženu, nesposobnost da doživi ljubav. Zašto su, po Vašem mišljenju, partnerski odnosi toliko komplikovani?
Većina veza ne uspeva zbog konflikata različite prirode. Život je sastavljen od razočaranja na svakom koraku, i valja ih prevazići bez posledica, usmeriti se na ono što škripi, sagledati očekivanja, proceniti dobitke. Ja pišem o neostvarenim ljubavima jer su takve priče literarno uzbudljivije od onih gde se dvoje vole i žive srećno do kraja života. I ne samo u ljubavi, uopšte, moji likovi su neostvareni, nestabilni marginalci, koji nisu uspeli da se uklope u poželjnu društvenu sliku. Često mi se javi vizuelna slika takvih junaka, a nekad je to stvar instinkta. Takvu priču zapišem za dva dana, a ima onih koje pišem godinama. Valjda to zavisi od toga koliko me bog voli u tom trenutku. U početku sam sve priče bacao jer mi nijedna nije bila dovoljno dobra. Sada kada neka nije dobra, radim na njoj, sve dok to ne postane. Pored priča, pišem i scenarija za film, a baš nedavno sam završio jedan. Posredi je ljubavna priča na temu ima li prave ljubavi.
Verujete li vi u pravu ljubav?
U koju drugu bih verovao? Ali nama se sulude stvari dešavaju upravo zato što verujemo u pravu ljubav. Ja je još nisam našao"
Mirjana Sretenović
------------------------------------------------------
Ljudi žive u budućnosti
Kao diplomiranom filozofu, koja filozofska škola je najbliža vašem doživljaju sveta?
Ako bih probao da budem duhovit, moj filozof bi bio Čarli Čaplin, ako se uozbiljim biraću zen budizam. Zašto? Najvažnije ideje života ljudi propuštaju jer konstantno žive ne čak ni u prošlosti, već u budućnosti. Misle šta će biti, šta će uraditi, gde će ići, koliko će zaraditi, i zapravo nikada ne žive u sadašnjosti, niti su je svesni. Jedina stvarnost koja nam se dešava teče sada. Svaka odluka koja te učini manje svesnim sadašnjeg trenutka, čini te nesrećnim, jer stalno želiš nešto drugo a ono nikako da dođe. Zato treba pojednostaviti život. Otkloniti iluziju da ćeš se ostvariti u budućnosti, jer da bi se to dogodilo, moraš na tome raditi sada. Previše smo opsednuti planiranjem, merenjem, poređenjem stvari, a treba dostići mir u sebi, i početi sa percipiranjem realnosti. Ne kažem da ja u tome uspevam, ali samim tim što sam toga svestan, smatram da sam na dobrom putu.
[objavljeno: 22/11/2009]
