Izvor: Politika, 07.Maj.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Modro oko, večita tajna između Markesa i Ljose
Sajam knjiga u Bogoti, kao prilika da dvojica latinoameričkih nobelovca preko umetnosti izmire svoje zemaljske račune
Ni dve nedelje pošto je Gabrijel Garsija Markes preminuo Vargas Ljosa, poslednji živi pripadnik latinoameričkog buma, otvorio je u Bogoti, Međunarodni sajam knjiga. Tradicionalna svetkovina pisane reči unapred je u počasno gostovanje pozvala peruansku literaturu. Otud i ova neobična >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koincidencija – da u domovini tek preminulog nobelovca sve oči i uši budu uprte u peruanskog književnika, istog onog koji je pesnicom u oko Garsiji Markesu, pre mnogo decenija prekinuo intimno prijateljstvo između dve porodice, a da se nikad nije saznalo za stvarni razlog fizičkog obračuna.
Zašto je Ljosa usred teatra u Meksiku gde se održavala neka važna premijera (1976), svog dotadašnjeg prijatelja koji ga je dočekivao raširenih ruku, častio fizičkim nasrtajem? Po svemu sudeći posredi su bile, kako kažu njihovi biografi, privatne stvari, Gabrijelovi saveti Patrisiji, ženi Vargasa Ljose, toliko su ga naljutili da je reagovao u afektu.
Dvojica najpoznatijih latinoameričkih književnika nikada se više nisu uživo sreli, niti su otkrili razloge ovog davnog razlaza, a očevici, umetnici, novinari i kritičari, do današnjeg dana nisu uspeli da sa sigurnošću potvrde bilo koju od iskrslih verzija. „Postojao je prećutni pakt između Garsija Markesa i mene da nijednom rečju nećemo podsticati ova naklapanja, on je umro poštujući ga. I ja ću umreti ispunjavajući ovaj zavet”, ponavlja Ljosa u Bogoti , kada su ga po ko zna koji put pitali da već jednom objasni ovu intrigantnu zagonetku.
Njihov ideološki razlaz je za razliku od privatnog, odavno definisan i poznat. Gabrijel Garsija Markes je ostao do kraja privržen levici, socijalizam za njega nikada nije bio utopija već jedino čovečno rešenje za latinoamerički svet.
„Zašto sa toliko sumnjičavosti gledate na naše tegobne pokušaje da promenimo društvo kad nam bez ikakve rezerve odajete priznanje za originalnost u književnom stvaralaštvu”, pitao je u besedi prilikom primanja Nobelove nagrade (1982). Umeo je, govoreći o Latinskoj Americi, da citira Simona Bolivara: „Mi smo samo delić čovečanstva, ali prvi u svetu u kreativnoj maštovitosti”. Njegova zabrinutost za Zeleni kontinent ogleda se i kad govori o diktaturama, narko-trafikantskom biznisu i ekologiji. Obrazovanje je oružje u borbi protiv socijalne diskriminacije: „Siromaštvo i nepravda nisu nam ostavili mnogo vremena da asimiliramo lekcije iz prošlosti niti da mislimo na budućnost”.
Za razliku od kolumbijskog nobelovca, Vargas Ljosa, dobija Nobelovu nagradu sa velikim zakašnjenjem, tek 2010, dvadeset osam godina posle Gabrijela Garsije Markesa. Ima cenjenih književnih kritičara koji razlog za ovo zakašnjenje vide u Ljosinom militantnom napadu na levicu, u stotinama njegovih kolumni gde decenijama brani američki intervencionizam, kapitalističko ustrojstvo, neoliberalni privredni model…
Pre nego što je došao u Bogotu, Vargas Ljosa svratio je u Venecuelu, gde već dva meseca traju demonstracije protiv naslednika Uga Čavesa, legalno izabranog predsednika Nikolasa Madura i njegove socijalističke vlade. Išao je toliko daleko da je usred Latinske Amerike, pružajući bezrezervnu podršku učesnicima demonstracija, rekao da su „Venecuelanci pogrešili kad su pre 14 godina na izborima masovno podržali komandanta Uga Čavesa” jer im je on predložio „potpuno besmislenu i katastrofalnu politiku”. Nije to ništa novo: u svim javnim nastupima i dnevno političkim kolumnama peruanski nobelovac insistira da je svaki model socijalizma, a pogotovo onaj u Venecueli, Boliviji, ili Nikaragvi, koji je milione ljudi izvukao iz siromaštva, „anahron i ekonomski katastrofalan”.
Tako suprotstavljeni u pogledima na svet, dvojica latinoameričkih nobelovca ostali su do kraja najbliža braća u umetnosti. Zar anatomija jedne diktature u Ljosinoj „Jarčevoj fešti” nije isto tako ubojito posmatranje autoritarnog režima i posledica po društvo kao i Garsije Markesova „Jesen patrijarha”?
Valjda i zbog te umetničke bliskosti, Vargasu Ljosi nije nimalo smetalo da na sajmu knjiga u Bogoti, koji traje još nekoliko dana, govori o svom preminulom nekadašnjem prijatelju Garsiji Markesu sa najdubljim divljenjem.
Na jednom predavanju u kolumbijskoj prestonici koja je svih ovih dana okićena slikama Garsije Markesa i gomilama žutih papirnih leptira iz njegovog Makonda, Ljosa se sećao kako je „latinoamerički literarni bum”, nastao u stvari u Parizu šezdesetih godina prošlog veka, kada su Evropljani otkrili da „Južna Amerika nije samo prostor krvavih prevrata, senzualnosti i varvarstva, već i pripovedača koji obnovljenim formama uspevaju da ostvare univerzalni odjek”.
Odmah iza davno preminulog Argentinca Horhea Luisa Borhesa, Ljosa pominje Garsiju Markesa, za koga danas kaže da je imao neverovatno ubedljivu snagu u svojim romanima.
Njegova dela će ga nadživeti, tvrdi za preminulog pisca, danas jedini živi predstavnik latinoameričkog fantastičnog realizma. Svakako da će još dugo živeti i nedoumica o razlozima nerazumne tuče između dvojice velikih i bliskih umetnika. Pogotovo što postoji fotografija Garsija Markesa sa plavim okom posle Ljosinog udarca. O tuči ni jedan ni drugi nisu ništa ni pisnuli, ali je Kolumbijac ipak hteo da za pokoljenja ostane dokument: plava masnica ispod oka. Da se zna ko je agresor, a ko žrtva.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 08.05.2014.
