Izvor: Politika, 29.Okt.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hodočašće po Beogradu
Kada sam video Tadića iznad Žila i Lourensa, setio sam se reči Gora Vidala, primenljive često i na književnost i na politiku: „Istorija je naš jedini heuristički princip”
NEDELJA, 23. OKTOBAR
Prvo izenađenje ovog sajma: more ljudi prolazi kroz hale. Skoro je nemoguće pomerati se. „Ovo danas nije ništa”, rekli su mi moji izdavači iz Lagune. Ili radije – nije sve: „Na kraju nedelje, biće još više posetilaca”. Neverovatno!Ovo je najposećeniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sajam knjiga, posle Frankfurtskog. Očigledno je ovo sajam posvećen javnosti, posvećen čitaocima.
Druga zadivljujuća činjenjica o ovogodišnjem sajmu: počasni gost nije zemlja (po prvi put) već jedan jezik, portugalski. Upravo ovde, u Beogradu. Ovaj paradoks nikako da izbijem iz glave: u Beogradu, prestonici srpsko-hrvatskog, jezika u procesu razgrađivanja, nečija inteligentna intuicija (ili možda subverzivna?) je bila da ugosti jezik koji je, više nego bilo koji evropski, nad-nacionalnost. Portugalski jezik je platforma za identitet bez političkog nacionalizma. Drugim rečima, portugalski je kao nacija kojoj ne trebaju nacionalnosti, neka vrsta domovine koju dele različite zajednice. Portugalski ne samo da je preživeo pad Imperije, nego se i obogatio svojim priznanjem i konstantnom inovacijom na pređašnjem kolonijalnom prostoru, od Angole do Mozambika, od Gvineje Bisao do Istočnog Timora.
Mija Koto je otvorio sajam, na sebi svojstvenom jeziku, uvek zavodljivom, svežem, stalno obnavljanom svojim povratkom u istoriji i geografiji – „Afrika je stigla u Portugal pre nego što je Portugal stigao u Afriku”, podseća Mija.
PONEDELJAK, 24. OKTOBAR
Štand Portugalskog jezika je otvoren prostor, salon sa pogledom na pejzaž citata (slova, stihova, priča) iscrtanih na podu pored osam zemalja koje imaju za zvanični jezik portugalski. Ponedeljak ujutru, na iznenađenje svih na sajmu (“prošlih godina je uvek posećivao sajam tek pred kraj”), predsednik Tadić je ušao u ovo more književnosti, visoki moreplovac usred lutki ispisanih stihovima, prelazeći Atlantik i Indijski okean u par koraka, dok nije došao do pulta sa knjigama.
Imao je pred sobom, među više od 40 naslova prevedenih za ovaj sajam knjiga, neke od najznačajnijih dela i autora portugalskog govornog područja, romana, poezije i eseja. Nisam video šta je kupio. Učinilo mi se da se duže zadržao nad dve knjige, fundamentalne za razumevanje Portugala i onoga što jesmo (kao i onoga što bismo mogli biti, ali smo propustili da postignemo): dela Žoze Žila i Eduarda Lorensa, dvojice velikih mislilaca, različitih generacija, koji se bore sa našim labirintima prošlosti. Znam da predsednik Tadić, ili bar njegove političke odluke, uzimaju Istoriju u obzir. O tome mi je govorio, pre nekoliko godina, istoričar Bataković, tada vođa srpskog pregovoračkog tima o budućnosti Kosova, danas ambasador Srbije u Parizu. Kada sam video Tadića iznad Žila i Lourensa, setio sam se reči Gora Vidala, primenljive često i na književnost i na politiku: „Istorija je naš jedini heuristički princip”.
Često se pitam šta je to što može približiti Balkan i Portugal. Imamo zasigurno jedan zajednički atavizam: teškoće sa kojima prihvatamo svoju sadašnju veličinu. Ranije smo bili „najveći” i insistiramo da budemo „veliki’, boreći se sa svojim „pašalucima”. Siročad smo mitova i zbog toga su nam oni toliko potrebni. Znam da je predsednik Tadić kupio, na nekom drugom štandu, lepo izdanje „Slovenske mitologije”.
UTORAK, 25. OKTOBAR
Pisac Rui Zink, koji je učestvovao sa mnom u debati o „post-kolonijalizmu”, izrazio je svoj nemir koji mnogi dele: grupa nacija koje su ratovale za osvajanje svoje „nezavisnosti” od Jugoslavije sada čini sve, od Zagreba, Podgorice pa sve do Skoplja, da ubrza svoj ulazak u Evropsku Uniju. „Drugim rečima, da dostigne svoju zavisnost” , zaključuje Rui. Ima pravo.
Smatram još uvek da istorija nije unapred napisana. Tokom debate, podsetio sam na mudre reči bivšeg srpskog diplomate, koga sam intervjuisao u Martu 1999, pod bombama NATO-a u Beogradu. „Španija je zemlja sa najsličnijom političkom istorijom našoj. Sve je moglo da krene loše, da su pogrešni ljudi 1976. vodili tranziciju posle Franka. U Jugoslaviji, sve je moglo da se odigra dobro da su tranziciju posle Tita vodili pravi ljudi”.
Ovo što se dešava sa (vašim) jezikom, takođe sam istakao, otkriva razmeru katastrofe. Ako se Titova Jugoslavija posmatra kao imperijalna struktura, onda su nove-stare republike post-kolonijalni prostor. Čiji je jezik srpsko-hrvatski? I zašto je neophodno razbiti za tako kratko vreme jezičko i književno telo kome je trebalo stotine godina da se nataloži? Obuzetost nacije-države jezikom otkriva stanje nacije.
SREDA, 26. OKTOBAR
Ne mogu nikako biti blaziran oko sledećeg: izašao je moj prvi prevod na srpski – „Hodočašće Emanuila Sina Božijeg”. Snažne emocije, za mene koji često dolazim u Beograd i ne treba mi hotel, jer ovde sam kod kuće – sa porodicom. Knjiga se odigrava između Timora, Portugala i Indonezije („Jugoslavije” na ostrvima, tako efikasne, tako krhkei tako smele kao Titova Jugoslavija), sa scenama borilačkih veština, sličnih Sandokanu, i jednim ozbiljnijim pitanjem: kako identiteti, koji su uvek ubojiti i lažljivi, mogu biti istrebljeni nasiljem. I kako nasilje može biti mehanizam gradnje identiteta. Pre mog „Hoda Časti” možda je neophodno pročitati „Nož” Vuka Draškovića.
ČETVRTAK, 27. OKTOBAR
Sreo sam, u mom omiljenom restoranu u Beogradu, Emira Kusturicu. Jednog dana želeo bih da mu prepričam najeksplozivniju književnu (!) raspravu koju sam ikada imao, oko njegovog filma Undergorund. Jedan bosanski pisac je predamnom prokomentarisao da su uvodne scene filma „falsifikovanje istorije”. Odgovorio sam „Drugih scena nema”. Tako se razbuktala rasprava...
Ovih dana će izaći i prevod na srpski knjige „Jugoslovenske hronike” nekadašnjeg ambasadora Portugala u Beogradu (1977-1984), Alvara Guere. Zasigurno će ga prozvati jugo-nostalgikom. Mislim da je Guera naprosto jugo-inteligentan. Završavam citatom Krleže koji on prenosi: „Sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture”.
Pedro Rosa Mendes
objavljeno: 30.10.2011.
