Izvor: Blic, 26.Dec.2017, 19:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U PENZIONERSKIM DANIMA MENJA POL Ispovest transrodne Sarajke: “U muškom telu sam se uvek osećala kao stranac… “

Elena sedi u kafiću u sarajevskom naselju Dobrinja. Odevena u mušku odeću, ničim ne odaje utisak da je žena, kako kaže, „zarobljena u neželjenom telu“. Eleni će se uskoro ostvariti san – promeniće pol.

Poput većine transrodnih osoba, i Elena svoju ispovest započinje priznanjem da se u vlastitom telu oduvek osećala kao stranac. Penzionerka iz Sarajeva priseća se nelagode koju joj je u detinjstvu pričinjavalo svakodnevno odevanje u mušku odeću, piše "Dojče >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vele".

- Ja sam celi život čeznula da budem žensko. Kopirala sam devojčice, sledila sam devojke. Nisam imala žensku odeću i veš, koje sam kao dete neretko krala sa štrikova. Gledala sam kako su devojčice lepo odevene, kako se razvijaju u devojke, te sam čeznula i plakala – priča Elena.

Otkriva da je kao dvadesettrogodišnjakinja potražila rešenje u braku sa ženom. Međutim, ono što je delovalo kao rasplet, zapravo je bio tek zaplet njene životne priče:

- Mislila sam da će me sa njom to proći, da ću postati pravi muškarac. Međutim, ona me nije pridobila kao što žena može pridobiti muškarca. Posle 16 ili 17 godina smo dobili sina. Ona je znala da sam ja feminizirana osoba, ali to joj nije smetalo. Kada sam krenula sa tranzicijom, pre tri godine, okrenula se protiv mene. Dešavalo se da spremi hranu za sebe i sina, a za mene ne. Ne mogu se dovoljno zahvaliti Bogu što me je sin prihvatio – dodaje Elena.

Za razliku od većine osoba koje svoj rodni identitet definišu u adolescenciji, Elena je tranziciju započela u 62. godini života. Razlog je, tvrdi, ranija neinformisanost o konceptu transrodnosti, ali i kriza koja joj je zapravo pomogla da napravi prve korake.

- Jedne noći sam se probudila u pola tri ujutru, otišla u toalet, mislila sam da je u pitanju srce. Međutim, shvatila sam da su u pitanju hormoni. Nisam imala ništa od svoje ženske odeće i obukla sam odeću svoje supruge. Odmah sam zaspala kao malo dete. Sutra sam kupila najosnovnije – ženski veš, a kasnije sam nabavila suknje i cipele. Ne bi bih nikome poželela tih dvadeset meseci kontinuiranog stresa koji sam imala. Padala sam na kolena, tražeći od Boga smrt – ispričala je Elena.

Najteže je bilo, kaže ona, gledati devojke koje šetaju Ferhadijom – glavnim sarajevskim šetalištem u centru grada. Jednom je, tvrdi, pobegla u najbliži haustor, plačući što ne može izgledati poput njih.

Torbica u ruci, a „glava u torbi"

Izgledati kao muškarac i nositi žensku odeću, nije nešto što u Sarajevu prolazi neopaženo. Ali, Elena kaže da se ne šminka mnogo. Šminka košta, pa koristi tek karmin – uglavnom crveni. Nosi sunčane naočare, a njenu omiljenu odevnu kombinaciju čine duge crne suknje, štikle i čarape u boji kože. Izlazak na ulicu u ovom izdanju često se pretvara u rizičnu avanturu:

- Ako idem ulicom odevena kao žensko, moram gledati 50 metara ispred sebe da vidim ko mi ide u susret  - da li ću naići na grupu mladića, parove ili žene sa decom. Neki mi dobacuju, neki me pogledaju. Momci su me jednom ganjali po Dobrinji. Nisu me uhvatili, jer znam sve prečice. Jednom je jedan vlasnik kafića ispred moje kuće izvadio revolver da me ubije. Ja sam okrenula glavu, nisam ništa govorila, a on je jedno dve-tri minute stajao pored mene. Ako ste u dugoj suknji i štiklama, nema šanse da pobegnete jednom muškarcu. Jednom me je čak uhvatila policija i provela sam noć u policijskoj stanici Logavina, jer sam bila obučena kao žensko – izjavila je.

- Ustani i bori se. Ti si borac. Ti si žena. Ti ćeš ostvariti svoje ciljeve! Ne boj se, neću dozvoliti da padneš! Ja sam s tobom. Moja je volja da budeš žensko!" To je govorio glas koji bi čula kad bi joj bilo najteže, tvrdi Elena. Ljude ne deli po nacionalnom ili verskom ključu. Kaže kako je detaljno izučila nekoliko prevoda svih svetih knjiga abrahamskih religija i kako nigde nije našla da je zabranjeno promeniti pol.

- Ja sam vernik, ali mene ne interesuje ni jedna verska zajednica. Interesuje me karakter i kakav je ko čovek – kaže Elena.

Mnoštvo materijalnih izazova

Međutim, uprkos duhovnoj snazi, mnoštvo je materijalnih izazova. Zanimljivo, u zavisnosti od teme o kojoj govori bira muški ili ženski rod prvog lica jednine. Muški rodni identitet bira uglavnom kada govori o svojoj ulozi muža i oca. Glava tročlane porodice kaže da je najveći izazov preživeti „od prvog do prvog“ u mesecu uz minimalnu penziju u Federaciji Bosne i Hercegovine.

- Zna se desiti da od 20. u mesecu doslovno ostanemo bez hrane. Znao sam dati sinu dve marke, da ima, da popije kafu sa prijateljima u gradu, a da sutra nemam za hleb! Teško je gledati svoje dete da nema – priča.

Telo koje želi nije besplatno. I pre operacije koju će, kaže, platiti oko 1000 evra, snalazi se da kupi potrebne hormone – estrofem, za lečenje simptoma nedostatka estrogena kod žena ili blokatore, za redukciju maljavosti i sličnih obeležja muškog pola. Izazov je sve to pokriti sa 326,17 KM, koliko prema podacima Federalnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje, iznosi minimalna penzija u FBiH.

Elena tvrdi da u Beogradu, gde ide na preglede, neretko spava u parkovima i na železničkim stanicama. Njeni prijatelji iz Sarajevskog otvorenog centra, sakupili su u novembru novac i tako joj pomogli da kupi potrebnu hormonsku terapiju.

"Ovo je ropstvo"

Penzioner/ka iz Sarajeva nada se da će se u avgustu naredne godine oprostiti od tela u kojem joj je tesno odstranjivanjem muškog polnog organa.

- Moj šezdesetogodišnji san će se ispuniti. To je šezdeset godina patnje i čekanja, koje nikome ne bih poželjela. To je ropstvo – kaže Elena.

U iščekivanju željenog tela piše knjigu. Svim transrodnim osobama savetuje iskrenost.

- Morate priznati partnerima da ste transrodna osoba. Transsekualci su najveće zlo za nas transrodne žene -  kaže Elena. Knjiga koju piše namenjena je svima, a posebno osobama koje sebe prepoznaju u Eleni – transrodnoj penzionerki sarajevskog naselja Dobrinja.

Nastavak na Blic...