Izvor: Blic, 16.Nov.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesma i šala, lek za čitav vek
Tamo gde su Mirko Ljubanić, penzionisani lekar iz Banjaluke, pesnik, pevač i svirač, te Dobojka Smilja Đuričić, profesorka muzike, verni sakupljač narodnih umotvorina i stihova, pripovedač – caruju izvorna pesma, smeh, zabava i nesvakidašnje priče o životu ljudi ovoga kraja od pamtiveka do današnjih dana.
Obučen u narodnu odoru, kakve su davno nošene u Krajini, Ljubanić, koji je redovan gost na mnogim opštenarodnim svetkovinama i zborovanjima, o >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << intrigantnim temama ima svoje teorije i viđenja, a najinteresantnije su o dužini ljudskoga veka.
– Ja ću živeti 120 godina, mada su ljudi ovde nekada punili i 150 leta. To sam konstatovao i u svojoj knjizi „Kako doživjeti stotu", samo mi niko ne veruje. Ali, uveriće se, ima dana za životnog megdana... Ja se samo plašim da bih mogao izgubiti kontrolu nad svojom snagom i muškošću, pa doživeti problem poput Amerikanca Tomasa Para koji je doživeo 162 godine a u 102. osuđen zbog pokušaja silovanja – samouveren je Ljubanić, objašnjavajući da su recepti za dugovečnost pesma, smeh, šala, zabava i razbibriga.
– Dobra ti je priča, lepo je slušati, taman ne bila istina. Mila je mojim ušima – dobacuje Smilja Đuričić, poreklom sa Ozrena, poznata po sviranju na mnogim tradicionalnim i narodnim instrumentima, fruli, dvojnicama, šargiji i harmonici... Na više programa sa Mirkom je nastupala u duetu.
– Peva Mirko bolje nego Marinko Rokvić, a Boro Drljača mu nije ni do kolena... Kada zasviram, kao da iz njegovih usta, pre pesme lizne neki plamen života, osokoli se, podigne glas, a i ja razvučem harmoniku, pa gde onda naći više lepote i sreće. To je lek za dušu i recept za celi jedan vek – zaključuje Smilja uvežbavajući pesmu „Od Benkovca pa do Beograda, ljubila me Bukovčanka Rada... Vagon tijesan a ja momak bijesan, što je prije poljubio nijesam..."
– To Smiljo, svirala mi na stotom rođendanu, a zvala da pevam kada ti namiriš stotku... Nema pesme ni veselja, dok naš dvojac ne zapeva, pevaj Smiljo, pevaj rode, daj narodu razonode... – izdeklamova Ljubanić stihove kao iz rukava, te pored reke Sane, blizu Novog Grada gde je u topli jesenji dan zastao da sa društvom malo udahne svežine, nastavio je pripovedanje o dugovečnosti kao svojoj stalnoj opsesiji.
– Jedan starac s duhom mladića, odlikovan ordenom Svetog Luja, koji je 1803. umro u Parizu u 118. godini, imao je mnogo sličnosti sa mnom. Njegova najomiljenija zabava bila je šetnja kejovima. Čim bi sreo neku ženu oslonjenu o ogradu, on bi je potapšao po zadnjici. Ukoliko bi žena počela da viče, on bi joj odgovorio:
„No, no, reći ćete da je to učinio ženskaroš od 117 godina i ljudi će mi oprostiti."
Taj čovek je, kako su pisale novine tog doba, bio poznat kao Vitez tapšač zadnjica. Da li je na tome ostao ili je činio i druge rabote, novine nisu pisale – priča Ljubanić. Zapodenuvši priču o dugovečnosti, na insistiranje grupe meštana iz Svodne privučenih zovom pesme i harmonike, on nastavi navođenje interesantnih primera.
– Neki Ećim kojem su ime zaboravili, iz Mirkovaca kod Kozarske Dubice, živeo je 105 godina, Mile Guslov zvani Tabanaš sa Zmijanja živeo je 103 godine, Spasenija Škrbić iz Prekaje kod Ključa 113 godina. Za nju su pričali da su joj nikli „treći zubi". Mijo Savić iz Crnog Vrha kod Glamoča proživeo je 115 godina, Marija Zolak iz Sanice 107, Lazo Bijelić zvani Drijemalo živeo je 125 godina u selu Bravsko kod Petrovca.
Lazo je bio ded moje babe Doste, majke mog oca Alekse. O njemu takođe ne znam ništa, osim što mogu da pretpostavim da je dremao jer je imao nizak krvni pritisak, to sam zaključio kroz lekarsku praksu – ispričao je Ljubanić nazdravljajući zdravicom čiste šljivovice.
– Hajde, Smiljo, zasviraj onu našu, čobansku, pa neka sve ide dovraga. Jednom se živi, pa makar i stotinu godina – ponudi Mirko već oprobani recept.
Smilja razvuče harmoniku, pusti glas, „čuva Mile volove, volove, nad njim grane borove..." Onda lagano, korak po korak, zaputiše se ka velikoj pozornici u centru sela gde ih je publika, čuvši pesmu, čekala u velikom broju.
Izbegavaj svaki stres, uzbuđenje, haos, bes...
Mirko Ljubanić na vrlo visoko mesto po štetnosti svrstava stres navodeći da njegovo otklanjanje značajno produžava život. Formulu za to je izneo u stihovima Kristijana Bernarda:
„Leži rano, ustaj rano
i ne vežbaj preterano,
izbegavaj svaki stres,
uzbuđenje, haos, bes..."
Ljubanić favorizuje i ulogu podsvesti:
„Kada bi ljudi mogli i znali sebi da pomažu na citirani način, to jest, kada bi imali poverenja u svoje snage, bili bi zdravi i živeli duže. Dokazano je da kretanje, svež vazduh, ishrana lako probavljivom hranom doprinose dugovečnosti, zbog čega su na vrhu ove liste čobani. Suprotno njima, najkraće žive novinari, lekari i biznismeni... Uz rame čobanima su pčelari i slobodni umetnici...
