Izvor: Blic, 28.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesma do zore za nove dvore
Kada se preko pitomih brda u trouglu Bosanske Krupe, Sanskog Mosta i Bosanskog Petrovca, zapljusnutih dahom letnje žege zaorila pesma „Mala moja iz Bosanske Krupe" i „Oj Suvajo ne bih te volio, da se nisam u tebi rodio", grupu povratnika i njihovih gostiju pritisla je velika seta. Na slavlju kod Bore Drljače, najpoznatijeg Krajišnika po pesmi i sviranju, koji je pokrio u ratu razorenu kuću u selu Suvaja, pored petrovačke ceste čuvene iz pesama njegovog zemljaka Branka Ćopića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << okupilo se celo selo.
Pored pune trpeze, domaćin je bio vrlo raspoložen za pesmu i za priču. Od rata do sada je tražio načina da uredi svoje ognjište, pokosi travu, poseče šiblje i šumu izniklu tamo gde je nekada provodio detinjstvo i mladalačke dane.
- Ovo je nekada bila domaćinska kuća u koju su svraćali i sveštenik i učitelj i žandar i policajac... a onda su svi po svetu pričali kako nigde nema bolje kuruze, kajmaka i mesa nego kod moje babe Marije uz koju sam odrastao. Moja majka Stoja poginula je u Drugom svetskom ratu malo niže od ove kuće, kada sam imao samo godinu, a ona nepunih dvadeset. Ubile su je ustaše i te slike u kojim su pomešani tuga zbog nje i sreća babinog krila i danas me prate - priča Boro Drljača, uzimajući čas flašu punu šljivovice, a čas tamburu dvožicu koja ga je i odvela odavde.
Pored njega su Mile Drljača, koji je stigao iz Slovenije, Ratko Stanković, Dragan Jerković i Mladen Drljača koji živi u Beogradu, Božo Jerković, Ratko Kosovac, čuveni pesnik i učitelj iz Podgrmeča, Slobodan Karanović, Rade Radinović, doktor Milan Drljača koji je desetak godina radio u Libiji, a sada se vratio u svoj i Borin zavičaj.
- Bio sam tačno 12 godina kod Gadafija, u njegovom lekarskom timu... Šta da vam kažem, zdrav je kao dren i pluća su mu u punoj kondiciji, bar takva su bila kad me je ispratio u penziju i u Krajinu... Iskreno da vam kažem, volim ga ko brata - kaže doktor Drljača, koji sada svojim komšijama uglavnom meri krvni pritisak i odoka propisuje lekove.
- Nema tu greške, svima ja znam genetiku, a u mojoj glavi su njihovi zdravstveni kartoni. Najbolja terapija za ove Krajišnike povratnike, među koje i sebe ubrajam, jesu šljivovica, domaća kukuruza iz vodenice potočare, ovčiji sir i kajmak i mlada jagnjetina plus pesma na čistom vazduhu... - priča doktor Drljača, oslonjen o gomilu cementa i stubac stare jabuke.
Božo Janković se vratio pre nekoliko godina u Suvaju, ali je zabrinut što nema žena ni dece.
- Ne znam ni ja u čemu je problem, zvao sam Džemilu iz Jezerskog da se uda za mene, dolazila je, bila nekoliko dana i otišla. Ne može, veli, biti ovde zato što nema naroda - žali se Janković, objašnjavajući da se u Suvaji niko nije oženio od rata do sada, ne računajući komšiju Rajka koji je otišao u kuću udovici Milevi kako bi zajednički lakše podnosili samoću.
- Mi smo zaboravljeni ljudi na ničijoj zemlji, ne pomažu nas ni RS i Federacija BiH, prvima smo daleko preko neke zamišljene granice, a drugi nas mnogo ne fermaju jer, kao, nismo njihovi. Da nije tako, zar bi čuvena petrovačka cesta, toliko opevana, bila bez asfalta pored toliko asfaltiranih puteljaka koji ne vode nigde - žale se naši domaćini, Suvajčani koji su popustili pred nostalgijom i odlučili da ovde žive.
- Nema tu života, ovde mi samo životarimo čekajući red za onaj svet... To je istina, a od kada je Boro došao, sve će to biti sa pesmom - dodade starina Rade Radinović, autor pesama o rodnom selu, najviše opevanom u Krajini.
- Nema mesta na kugli zemaljskoj gde žive naši ljudi a da ne znaju za Suvaju o kojoj je Rade sklopio stihove a ja opevao. Eto, obnovio sam kuću, oživeo uspomene i sada sam najsrećniji čovek. Nego, dok se nacvrcana i ošamućena bratija od sreće i uspomena takmiči u sklekovima na prašnjavoj ledini, da mi zapevamo - reče Boro Drljača, te povede pesmu koju svi prihvatiše. „Braćo moja, pjevajmo do zore, podigo sam porušene dvore... Grmeč goro, ko bi tebe oro, nema pluga koliko si duga", i tako do kasno u noć...
