Izvor: Blic, 12.Sep.2016, 21:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEUSTRAŠIVA ČETVORKA Ovo su žene iz BiH koje su čuvale komandu američkih oružanih snaga u Avganistanu
Četiri pripadnice Oružanih snaga BiH, su zajedno sa svojim muškim kolegama, učestvovale u misiji u u Afganistanu.
- Svesni smo bili da odlaskom u Avganistan idemo u ratnu zonu, a ne na izlet i da smo napad mogli očekivati svakog dana, ali smo svojima kod kuće govorili kako je sve u redu i da ne brinu - priča Selma Haskić, jedna od četiri pripadnice Oružanih snaga Bosne i Hercegovine koja je dobila priliku učestvovati u mirovnoj misiji u toj azijskoj državi, prenosi Al >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jazeera.
Kasaranu u Zenici Selma je na pola godine zamenila bazom Bagram, smeštenom podno planinskog lanca Hindukuš, i bila deo kontigenta iz BiH koji je usko sarađivao s američkim koalicionim snagama.
Za svoj angažman pripadnici i pripadnice Oružanih snaga BiH dobili su samo pohvale od američkih kolega.
No, angažman koji je završio ovog leta nije bio ni malo lak, niti lišen opasnosti.
O tome svedoče i reči Selmine kolegice, Aide Suljić.
-Nismo govorili porodicama što se tamo događa. Oni su imali sliku s TV i ta slika nije bila bajna, ali kad smo stigli tamo pokušali smo prikazati bolje i lepše strane svega toga jer su Amerikanci napravili puno stvari da olakšaju sebi život, uključujući zabavu, vežbe, kino, čak i ples, posete poznatih osoba iz Amerike. Te pozitivne stvari smo prenosili porodici, ali o opasnostima nismo govorili - priznaje Aida.
No opasnosti nije manjkalo, jer su šumovite padine Hindukuša bile idealne za skrivanje pobunjenika i raketne napade na bazu Bagram, smeštenu u kotlini.
- Često je bilo nezgodnih situacija, nekad i dva puta sedmično, a nekad i dva puta dnevno, no postupa se po procedurama i Boga moli da ne padne blizu tebe. Iako je baza imala dobar odbrambeni sistem za projektile kojima su najčešće napadali, svejedno se znalo dogoditi da neki od njih i prođe, pa se taj zvuk svima urezao u sjećanje. Taj dolazeći zvuk i mesec dana po povratku sam znala čuti - dodaje Selma.
Opravdali ukazano povjerenje
Bez obzira na sve opasnosti, kontigent iz BiH je na vrhunskom nivou obavio poverene zadatke i opravdao ukazano poverenje, kao što su to radili i njihovi prethodnici, ali i naslednici, pričaju pripadnice Oružanih snaga BiH. A povereni zadatak za 45 pripadnika bh. vojske nije bio nimalo banalan – čuvali su komandu američkih oružanih snaga.
Brinuli su o sigurnosti komandnog mesta, te proveravali svakoga tko je ulazio u tzv. compound, bez obzira bili to Amerikanci ili domaće stanovništvo koje je radilo na pomoćnim poslovima.
- Iznenadilo me je kad smo došli i videli što nam je zadatak. Tu je cela komanda koja je bitna za celu bazu, ali i provinciju, a mi smo bili odgovorni za sve to. Morali smo imati potpunu koncentraciju i pažnju - priznaje Selma.
Direktno su sarađivale s američkim vojnicima, o kojima pričaju kako su vrhunski spremni i isto tako logistički, tehnički i u svakom pogledu opremljeni, pa zato i gode njihova priznanja.
Kažu i da su „naglasak stavili na profesionalnu komunikaciju jer su želeli odraditi misiju kako treba i predstaviti svoju zemlju u najboljem svetlu, pogotovo u pogledu spremnosti, znanja i vještina.
-To nam je bilo ključno i uklopili smo se jako fino, pa smo na kraju shvatili – ako nismo bolji, nismo ni gori i sigurno, kao Oružane snage BiH, možemo rame uz rame u bilo koju operaciju s njima - tvrdi Selma.
Želja od malih nogu
Tokom polugodišnje misije nisu imale priliku izaći iz baze, ali im je želja jednog dana vratiti se u Avganistan – drugačiji, mirniji, bolji.
Takvu želju s njima deli i njihova kolegica, Josipa Zvirac iz Novog Travnika, koja je također služila u istoj rotaciji sa Selmom i Aidom, te Perom Andrić, koja je na službi u Tuzli. Te su četiri djevojke dostojno branile boje Oružanih snaga BiH u Avganistanu.
„Odlazak u mirovnu misiju u Avganistan je životno iskustvo koje ću pamtiti. Oduvek sam želela otići u mirovnu misiju i čekala pravo vreme za to – da budem dovoljno zrela i mogu odgovoriti na sve te odgovorne zadatke, jer nije jednostavno otići na šest meseci u jedan novi svet, gde je rat - priča Josipa.
Detaljno se upoznala s prilikama u Avganistanu, kao i s ulogom mirovne misije, a kad je podelila s roditeljima svoju zamisao o odlasku osetila je da im „baš nije bilo drago, iako su je podržali u odluci“.
- Na kraju su bili ponosni na mene što sam uspešno završila sve te zadatke, a ja sam bila prezadovoljna odnosom koalicijonih snaga prema nama i onome što smo tamo predstavljali. Objasnili smo im i gde je Bosna i Hercegovina, ali i da to nije neka necivilizovana zemlja, nego zemlja u kojoj ljudi normalno žive, školuju se i uče strane jezike, rade i od toga pokušavaju živeti – prepričava Josipa.
Priseća se i kako joj je odlazak u mirovnu misiju zapravo ispunjenje želje iz ranog detinjstva kad je svedočila dolasku misije UNPROFOR u BiH.
- Jednom prilikom videla sam devojku s plavom kacigom na glavi koja je delila čokoladice nama djeci. Osećala sam se sretno što su prisutni među nama i rekla sam sestri, koja je poznavala engleski jezik, da joj kaže kako ću, kad porastem, i ja biti UNPROFOR. I to mi se ostvarilo - priča Josipa.
Velika joj je želja bila, dok je boravila u Avganistanu, da se sretne s tamošnjom decom i da napravi isto što i pripadnica UNPROFOR nekad, ali bezbedonosni uslovi to nisu dozvoljavali.
I zato ponavlja želju, kakvu imaju i Selma, i Aida
- Iskreno želim Avganistanu sve najbolje i da postane jedna civilizovana, samostalna država jer sam se na poseban način povezala s tim ljudima i njihovom nesrećom. Znam da je pred njima dug i težak period, a ja zasita želim da ponovno odem u Kabul i vidim sve to što nisam videla ovom prilikom, a posebno nasmejanu decu – kaže Josipa.
.jpg)
