Izvor: Blic, 10.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojčica brine o majci i tri sestre
Mirjana Jeftić (12), devojčica iz sela Briševo, na dvadesetak kilometara od Prijedora, živi u neverovatnoj bedi, u trošnom kućerku, bez osnovnih uslova za život. Mirjana pohađa Osnovnu specijalnu školu „Đorđe Natošević" i brine o majci i dve sestre koje spadaju u kategoriju ometenih u razvoju.
Ovoj hrabroj devojčici, prekrasnih plavih očiju, život donosi samo velike patnje i nepremostive teškoće. Teret preživljavanja pao je na njena nejaka leđa, nema pravo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << detinjstvo sa igrom uz drugare neopterećene i vesele. Svaki dan pola sata pešači do izvora, čisti i pere, kuva kad ima šta, donosi sama drva za ogrev koja kupi po šumi. Tu nije kraj mukama jer sestre mora da vodi u školu.
- Vodim ih ja jer starija sestra ne zna sama, a i mlađu se bojim pustiti da ide bez mene. Pešačimo do autobuske stanice oko pet kilometara. Ovih dana i ne idemo jer sam se i razbolela, nešto me steže u prsima i kašljem puno. Ne mogu ići lekaru jer nemamo novca - priča Mirjana. Odlazak do škole je problem i Mirjani i sestrama jer nemaju obuću.
- Kad zapada kiša ili sneg, moramo ostati kod kuće jer nemamo ni odeće ni obuće - priča mala Mirjana. Majka Miodranka pokazuje kuću u raspadanju, šuplja vrata, dve male mračne prostorije: Zima ide, drveta za ogrev nemamo, ono malo dečjeg doplatka što primim ne može biti za jedno, a kamoli za sve.
Milanka Vokić, defektolog u Specijalnoj školi „Đorđe Natošević", kaže da je Mirjana prekrasna i hrabra devojčica koja treba ići u regularnu školu jer nije mentalno zaostala.
- Dogovarila sam sa roditeljima dece iz ove škole da pomognemo toj porodici. Sad se i Mirjana razbolela i bogzna šta će biti s njima - kaže Vokić.
- Kad bismo imali normalnu kuću, šporet, krevet i televizor, to bi bilo ostvarenje mog sna. Sada najviše treba obuća, da bismo mogle u školu jer smo i gole i bose. Evo, kad ste došli, bila sam umotana u neki stari kaput, da se malo ugrejem - hladno je, drva nemamo. Nemamo ni posteljine, a kad imamo hrane, onda skuvam za sve nas. Bojim se ozbiljne bolesti jer šta bi tada bilo sa majkom i sestrama - priča Mirjana dok krupne suze teku iz plavih očiju. Zebnja devojčice koja ne zna za televizor, barbike, pristojan ručak, a zna samo za patnju i neimaštinu, poziv je dobrim ljudima da pomognu.
