Izvor: Blic, 15.Jan.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u tuđim rukama
BEOGRAD - Hotel je posle renoviranja bljesnuo, što mu, istini za volju, među sivim i derutnim zgradama oko železničke stanice i nije bilo teško. Ipak, video se trud: debelo i čisto staklo na vratima, mesingane šipke, crveni gajtani, mladi i učtivi konobari čije je korake prigušivao debeli tepih... Ali, od svoje sudbine, predodređene okolinom i decenijama tavorenja kao mesto za popodnevni odmor vojnika i konduktera na međugradskim linijama, nije uspevao da se odmakne – i dalje je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << to bio hotel svodnika i kurvi. Vole da kažu da imaju porodicu, oca, majku, slavu...ali to često nije istina
Luka E. bio je iz tog sveta. Naše prijateljstvo bilo je zapečaćeno poslednje moje večeri u vojsci, kada je od trojice Hrvata oteo šinjel koji mi je nedostajao na spisku za razduživanje opreme. Posle toga do rata smo se sretali povremeno, češće kod njega u Sarajevu nego u Beogradu, da bi se opet pojavio u mom životu, slučajno, pre tri godine. Od tada kao da me je vrebao kad god sam dolazio na stanicu – ili bi me dozivao preko ulice ili iznenada odalamio širokom šakom u leđa, uživajući u mojoj prestravljenosti.
Nije krio da je podvodač i da petnaestak prostitutki radi za njega, ali o drugim svojim poslovima, ako ih je bilo, nije mnogo govorio. Jednom je samo dobro raspoložen ispričao kako je učestvovao u švercu ljudi preko mađarske granice. - Dovezem ih kolima iza Zrenjanina i uputim ka nekom salašu. „Tamo vam je Mađarska, gou, gou!", a ja na gas! - smejao se.
Sada je sedeo preko puta mene, utrljavajući pepeo cigarete laktovima u stolnjak. Gadljivo je odgurnuo tanjir od nerđajućeg čelika na kome je ćevapčiće polako prekrivala beličasta masna skrama i rekao konobaru da donese novu porciju.
- Al’ nemoj slučajno da si mi ove podgrejao!
- Nikako, gospodine - uzvratio je mladić.
- A ti... ajde! - okrenuo je samo glavu ka ženi koja je sedela za našim stolom. Bila je jedna od „njegovih”, stomaka utegnutog u visoko podignute farmerke i mlohavih golih mišica.
Tokom večeri svraćale su, po jedna ili u paru, na „gorki list” ili votku da se ogreju i da ostave do tada zarađene pare. Vadile su smotuljke novčanica iz pojasa helanki i sa dna torbica, a Luka je novac brojao i ne komentarišući ga stavljao u džep sakoa raširenog preko naslona stolice.
Neke su bile mlade i pokvarenih zuba, drugima su se prljave bretele prslučeta usecale u tusta ramena, jedna je bila izrazito niska, druga je nosila srebrnu periku nalik na šlem, treća hramala, četvrta bila u poodmakloj trudnoći...
- Razbija se od posla... - rekao je Luka dok se gegala ka izlazu.
Ostajale su po petnaestak minuta, bez reči i kao da su dresirane, sve na isti način pratile naš razgovor, zagledajući se u onog ko u tom trenutku govori, ničim ne pokazujući da razumeju i jednu reč.
- Ja sam Lula - rekla je smeđokosa s izbrijanim zatiljkom i nekakvim štitom od kose iznad čela. Nosila je crveni kofer izubijanih uglova i nabijenu kesu s izgrebanim zlatnim slovima. I sve je to prislonila uz nogu stola. Konobar je elegantno prišao i na trenutak se premišljao da pita šta dama želi, pa je stajao ćutke.
- Voćni sok, nehlađen... - rekla je savijajući se da uspravi kesu koja je klizila.
- Ja ću da se vratim posle svetog Jovana - rekla je Luki, pokušavajući da uvuče majicu u farmerke na leđima. On je pušio.
- To mi je slava, znaš? - okretala se tražeći konobara. Preko Lukinog lica prešao je oblak neraspoloženja.
