Izvor: Blic, 23.Mar.2008, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u cik zore
U poslednjih desetak godina oko 2.000 salaša na severu Vojvodine ostalo je bez stanovnika. Anita i Marinko Kujundžić jedni su od retkih koji su život u gradu zamenili salašarskom „idilom". Naterala ih je muka - za kratko vreme u Subotici bez posla su ostali najpre trudna Anita, a nešto kasnije i Marinko.
„Neću više ići na tu stranu", stihovi Zvonka Bogdana i napuštene kuće kraj puta Subotica-Čantavir potvrđuju da salaši u Vojvodini lagano umiru. Nedaleko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od otkupne stanice „Subotičke mlekare", u mestu Verušić nalazi se imanje braće Kujundžić. Stariji Petar je nakon smrti oca nastavio da živi na salašu, a mlađi Marinko vratio se na selo s porodicom pre nekoliko godina.
- Deset godina sam radio u „Dinamo-remontu", a onda u leto 2003. firma je prodata na aukciji i ubrzo za mene više nije bilo posla. Pre toga otkaz je, iako trudna, dobila i Anita koja je radila u fabrici čarapa. Povratak na porodično imanje bio je jedini izlaz - priča Marinko, staloženo, bez gorčine svojstvene tranzicionim gubitnicima.
Umesto mehaničarske radionice i proizvodnje čarapa koju je Anita, kako kaže, veoma volela, Kujundžići su se posvetili mlekarstvu. Na mini-farmi uzgajaju 22 krave i obrađuju 23 jutra zemlje (jedno jutro je 0,57 hektara), što je, kažu, nedovoljno jer u ishrani goveda važi paritet: jedna krava - jedan hektar. I rade za famozni „Salford" koji je, pored ostalih, vlasnik i „Subotičke mlekare".
- Snalazimo se kako znamo i nekako preživljavamo. Ali ništa više od toga. Radimo brat, žena i ja, sve troje smo u punoj snazi, a i baba, naravno, doprinosi, pomaže oko kuće, dece. Posla je preko glave, svih 365 dana u godini moraš ustati u pet, pola šest, a radni dan se završava oko devet naveče. Nema bolovanja, godišnjeg odmora, niko nam ne pomaže. Kad su veliki radovi na njivama, teško nalazimo radnike. Ljudi su se razmazili i malo ko hoće da radi - opisuje Marinko život svoje porodice.
Osam godina stariji Petar nije oženjen, a na salašu je od kad zna za sebe. Ni on se mnogo ne žali, tek tu i tamo pomene državu koja slabo pomaže i političare koji ništa ne razumeju.
- Mi imamo dva traktora. Jedan je star 31, a drugi 22 godine. Prosečna amortizacija traktora iznosi osam godina, što znači da su naši prave muzejske vrednosti. Sreća je da se Marinko razume u mehaniku pa ih kako-tako održava. Državu i ove iz „Salforda" to uopšte ne zanima. Briga njih što kilogram kukuruza košta od 18 do 20 dinara i što je uobičajeni paritet - litar mleka za dva kilograma kukuruza, nemoguće dostići - objašnjava Petar.
Otkupna cena mleka poslednjih je nedelja u padu. Nakon odluke Ministarstva trgovine koje je, pod pritiskom konditorske industrije, dozvolilo uvoz mleka u prahu i maslaca, „Salfordovci" su počeli da ucenjuju proizvođače. Budući da na imanju imaju specijalni kazan za čuvanje mleka na propisanoj temperaturi, Kujundžići imaju nešto povoljniju otkupnu cenu od proizvođača koji mleko dopremaju do otkupne stanice. Ali sve je to daleko od dobre zarade. Tim pre što su državne premije za mleko smanjene sa četiri na 1,6 dinara.
- Samo kad bi nas malo podržali - vajkaju se Marinko i Anita. Ovako, jedina nada je da će deca, od kojih stariji ide u sedam kilometara udaljenu osnovnu školu u Aleksandrovu, jednog dana živeti bolje od njih.
Salaši, očito, nisu više zaštitni znak Bačke. Idilična predstava o romantičnim seoskim kućama crvenih krovova, s belim bagremovima, lepim snašama i dobrim vinom, živi samo u uspomenama. A u stvarnosti, u rubrici „nekretnine", čitavi posedi, sa starom kućom, pomoćnim prostorijama i po desetak i više jutara zemlje prodaju se za dve-tri, a najviše sedam, osam hiljada evra.
Junaci naše priče rešili su da se bore. Iako to jesu, Kujundžići se ne ponašaju kao žrtve tranzicije, nikome nisu na grbači. Samo još da se Srbija ugleda na Mađarsku koja sveobuhvatnim programom pomoći salašima nije dozvolila da njeni paori postanu socijalni slučajevi.
Strah od deponije
Na svega kilometar od salaša Kujundžića, vlasnik obližnje subotičke azotare Peđa Milašinović, šogor ministra trgovine Predraga Bubala, kupuje zemljište po ceni od 10.000 evra za hektar, iako u ovom kraju cena hektara retko prelazi dve do četiri hiljade evra. Zemljište se, kako tvrde meštani, priprema za buduću deponiju, a Kujundžići se pitaju kakvo će to oni mleko proizvoditi ako nadomak njihovih njiva počne da se nagomilava đubre.
