Izvor: Blic, 17.Okt.2009, 06:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život sa obe strane rešetaka
Kada biste Sanju Stević, tihu i omanjeg rasta, sreli na ulici u Požarevcu, nikada ne biste pomislili da se ona bavi jednim veoma ozbiljnim i opasnim zanimanjem. Sanja već 24 godine radi kao stražar u službi obezbeđenja Kazneno-popravnog zavoda za žene u Požarevcu, a ni sama nije slutila da će joj posle završene gimnazije i upisa na pravni fakultet ovo biti radno mesto.
- Kada sam prekinula studiranje na drugoj godini, odlučila sam da se negde zaposlim. U to vreme bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je teško doći do posla, pa se nije moglo mnogo birati. Često kažem da u ovaj zavod drugi dolaze što moraju i sa presudom, a ja sam još molila da me prime, kroz smeh priča Sanja.
Kao pripravnik počela je da radi u službi obezbeđenja na mestu stražara. Pre toga prošla je obuku fizičke spremnosti, odnosno borilačkih veština, ali i teoriju psihologije ličnosti, što je za njen posao vrlo bitno. Sanja priča da joj je u tim prvim danima bilo vrlo teško. Nisu je plašile noćna dežurstva, rešetke, lisice, ali su joj teško padale posete osuđenicama, kada deca dođu majkama u posetu i kada vidi da ona plaču s jedne, a majka s druge strane.
- Teško mi je padala i provera paketa. Sve što dobiju osuđenice mora da prođe našu kontrolu, a meni je to bilo zadiranje u nečiju privatnost. I posle toliko godina to mi smeta, mada za nas koji nosimo uniformu kažu da smo operisani od emocija - kaže Sanja.
A paketi moraju da se pregledaju. U njima se švercuje svašta, a najčešće droga.
- Sećam se da je pre pet ili šest godina bilo pokušaja da se droga unese u kantici džema. Danas je tehnologija toliko uznapredovala da postoji mogućnost da se narkotik ubrizga u voće, u sok ili bilo gde i zato se traži da bude sve u original pakovanju i ne može da se unosi domaća hrana. Ali one se snalaze. Jedna osuđenica i narkoman, po izlasku na slobodu ispričala je da su joj drogu dostavljali u filu od oblandi.
U radu sa osuđenicama Sanja kaže da do sada nije imala problema. Nijedna nije nasrnula na nju, a to je, kako ističe, zbog toga što je uvek poštovala njihovu ličnost, a osuđenice to umeju da cene. Posebno joj je, kaže, drag susret sa nekadašnjim osuđenicama.
- Lepo je kada doživite da vam se ona javi i da se čak obraduje kada vas vidi, to je nešto najlepše. Dešavalo se da su mi se mnoge osuđenice kada izađu odavde javljale telefonom ili razglednicom, da čestitaju Novu godinu ili neki drugi praznik - priseća se Sanja.
U protekle 24 godina u radu sa osuđenicama bilo je i teških trenutaka kao što su pokušaji samoubistva vešanjem ili sečenje vena žiletima iz „bika”.
- To su pokušavale uglavnom osobe koje vuku neke porodične probleme i kada dođu ovde, one imaju mnogo više vremena za razmišljanje, zapadaju u psihičke krize i misle da se samoubistvom rešava problem - napominje Sanja i dodaje da zanimanje zatvorski stražar traži da se radi danju i noću. I po njoj, iako je noću manje posla, noćni rad je daleko teži.
- Naročito je teško izdržati ono vreme od 3 do 5 sati. To je vreme kada se spava svakom čoveku. Ja sam pola života provela u zatvoru, a zatvor je nešto što najteže pada svima. Težak je posao kojim se bavim jer to nije kao svi drugi poslovi. Ovde nema pauze tokom radnog vremena koje traje 12 ili osam sati, nema izlazaka. Pored toga, kad u zavodu ima problema, na posao se mora hitno doći i kod kuće se sve ostavlja. Tada se ne zna radno vreme i na poslu se ostaje dok se ne reši ta situacija. A to je nešto što je teško za ženu jer ona ima obaveze u kući. Sam posao koji radimo zahteva određenu fizičku spremnost, da se koriste borilačke veštine, pa da se, ako treba, upotrebi i palica, a to je nešto što je za ženu neobično jer se ona gleda kao nežnije biće, a ovde ispadamo kao neki grubijani. Meni je najveći strah bio, da mi deca ne krenu putem narkomanije. I, hvala bogu, to mi se nije dogodilo jer sam decu uspela da izvedem na put i obe ćerke završile su školu i zaposlile se - ponosito ističe Sanja.
