Izvor: Blic, 12.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žestoka devojka rešila da se povuče
Žestoka devojka rešila da se povuče
Postoje ljudi kojima se život preko noći iz korena preokrene. To se desilo i Stanki. Ona je danas tiha ženica koja uživa u mirnom porodičnom životu, uzgaja kučiće i, kako kaže, trudnjači. Našla je svoj potpuni mir, kao neku nirvanu. To ne bi bilo čudno da je u pitanju neka druga žena. Čudno je za Stanku.
- Otac mi je bio vojno lice, diverzant, a i majka je bila ratobornog temperamenta. Valjda su ti geni radili i u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << meni, tako da sam očevu želju - braon pojas u karateu - lako prevazišla stigavši do crnog pojasa. I krenula sam na takmičenja, ali su me redovno diskvalifikovali, jer u karateu nema kontakta, a meni se u žaru borbe to redovno događalo. Zato sam se prebacila na kik-boks i odmah našla u reprezentaciji. I nije bilo godine da ne osvojim neku medalju na evropskom ili svetskom prvenstvu - seća se Stanka.
Stanka je bila prvak države u kik-boksu sedam puta, prvak Balkana, prvak Evrope, vicešampion sveta. Pobeđivala na turnirima, bila neprikosnovena. I onda, u vreme bombardovanja, neispunjena obećanja i ono nešto što se iznenada prelomilo u njoj, učinili su da prekine treninge i napusti sport.
- Najčešće sam vežbala i po šesnaest puta nedeljno, od šest ujutro počnem sa trčanjem oko Ade, završim uveče trčanjem u klubu. To je cena uspeha. Obučavala sam se u Parizu kod Dominik Valera, koji je trenirao Stalonea i Van Dama, obišla mnoge zemlje od Finske i Španije, do Nemačke i Rusije, upoznala mnoge znamenite ljude. Tako da sam s jedne strane imala neku satisfakciju za to što radim. Ali, s druge strane, mnogo njih sa dosta slabijim rezultatima dobili su neuporedivo više. Ja sam tražila samo stan, bilo kakav, pet kvadrata, ali da je moj. Nisam htela nikoga da vučem za rukav zbog toga, verovala sam da mi to pripada. Stan nisam dobila i to je bila neka presudna kap u čaši prethodnog života. Ostale su mi medalje, titule i jedna grafika sa pet jaja koja mi je dodeljena kao našem najboljem sportisti - priča, bez mnogo gorčine u sebi.
Stanka je danas našla nirvanu u mirnom porodičnom životu. To bi bilo normalno za mnoge. Ali, ne i za Stanku. Jer, nedugo pre nego što joj se život preko noći preokrenuo, skakala je padobranom i bandži-džampom, vozila paraglajding, ronila, jahala, živela brzo i opasno u svetu adrenalina, koji većina smrtnika ne oseti za ceo život. Kao kaskader skakala sa Brankovog mosta u vodu, sa 27 metara visine, bilo je eksplozija, padova, tuča... Kroz smeh se priseća kako je pred svadbu na snimanju nekog filma padala preko gajbi i na svadbi bila sva u modricama, morala je da naslaže slojeve šminke. Statirala je u desetak filmova, domaćih i stranih. Bila je i telohranitelj.
- Nerado pričam o tome, jer svi oni koje sam nekada čuvala danas su mrtvi. Ubijeni. Od Arkana, do svih velikih zverki iz podzemlja. Nekada su zaštitu imali samo žestoki momci, oni na granici zakona, kojima je život zaista bio ugrožen. Danas se obezbeđenje slika na svakom koraku i ponaša kao da je reč o manekenima. Bio je to naporan posao. Stravično naporan. Tri pune godine radila sam 24 sata dnevno zatvorena u tuđoj kući, u sobi, s jednim zadatkom: čekati poziv. Stalno na stend-baju, stalno pod tenzijom i napet, nikada da se opustiš. Bilo je opasnih situacija, bilo je i tuča i s muškarcima i sa ženama. Kada sam shvatila da mi se skratio fitilj, napustila sam taj posao. A i inače, to je poziv koji se može raditi samo ako si sam, bez porodice. I ne za čitav život.
U vreme bombardovanja 1999. godine, u Stanki je nešto puklo i njen život je poprimio sasvim drugačiji smer. Završila je fakultet, DIF, postala internacionalni sudija u kik-boksu i prva žena sudija za tajlandski boks. Od sveg adrenalina ostala joj je želja da otvori teretanu, tek da ne bude uzaludno sve ono što je radila. Sina hoće da usmerava ka sportu, ali bez takmičenja. - Bilo je trenutaka kada sam se preispitivala da li sam ja agresivna osoba. Mada sam prečesto reagovala kao muškarac, davala i dobijala batine, verujem da nisam. Jednostavno, živela sam opasno i uvek žedna adrenalina. Danas je moja stvarnost apsolutno drugačija. Valjda sam se ispucala. Danas uživam u mirnom porodičnom životu, očekujem rođenje sina i imam po prvi put apsolutni mir. To je nešto što je, valjda, satisfakcija za sve bolove u životu. Rajko Rosić
Tašna Marije Milošević
Stanka se nerado seća opasnih i neugodnih situacija. Neobične su joj draže.
- Na otvaranju jedne diskoteke bila sam na vratima. Dolazi neka devojka, kažem joj: 'Otvori tašnu.' Ona meni: 'Ja ne otvaram tašnu.' 'Otvorićeš', ja njoj. 'Neću', opet ona meni. 'E, bogme, hoćeš, pa da si ćerka Slobodana Miloševića!', dreknem. Vidim - kolega nešto koluta očima. Otvorim joj ja tašnu, da vidim ima li oružja. Kad je otišla, pitam onoga: 'Šta kolutaš?' 'To i jeste bila ćerka Slobodana Miloševića', kaže mi on.
