Izvor: Blic, 07.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene koje nikada ne mogu da se rasplaču
Žene koje nikada ne mogu da se rasplaču
Pre tri godine dvadesettrogodišnja Ana Braun je sedela udobno zavaljena u fotelji kod svoje kuće kada je zazvonio telefon. Čula je glas starog druga koji joj je saopštio strašnu vest. Mlađi brat najbolje Anine prijateljice Sare poginuo je u automobilksoj nesreći...
'Osećala sam se strašno', seća se Ana. 'Želela sam da zaplačem, ali jednostavno nisam mogla. Bila sam toliko uplašena što nisam bila u stanju da ispoljim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << osećanja, tako da se čak nisam javila drugarici da joj izrazim saučešće.'
To nije bio prvi put da Ana doživljava bolno iskustvo, a da pri tom ne može ni suzu da pusti. Nekoliko puta proteklih godina oči su joj ostale potpuno suve bez obzira na to koliko je bila tužna ili užasnuta. 'Nikome nisam smela da se poverim', seća se ova mlada žena. 'San mi je bio jedina uteha. Način da ne mislim na ono što me toliko muči.'
A, onda je jednog dana otišla kod lekara i požalila se na bolove u zglobovima, sumnjajući na artritis. Međutim, ispostavilo se da Ana boluje od Sjogrenovog sindroma, retke bolesti od koje samo u Velikoj Britaniji pati više od pola miliona ljudi. Sjogrenov sindrom je hronično reumatsko oboljenje koje spada u takozvane autoimune bolesti koje se karakterišu suvoćom očiju i usta zbog smanjenog stvaranja ili potpunog odsustva suza i pljuvačke. Bolest je dobila ime po švedskom oftalmologu Henriku Sjogrenu koji ju je prvi opisao još pre 70 godina. Uzrok njenog nastanka nije poznat.
'Veruje se da zbog poremećaja imuniteta bela krvna zrnca napadaju vlastite ćelije, u ovom slučaju suzne žlezde', objašnjava dr Frederik Vivino, direktor Centra za Sjogrenov sindrom pri Univerzitetu 'Tomas Džeferson' u Filadelfiji, SAD. 'Bela krvna zrnca takođe mogu da napadnu i oštete nerve koji šalju signale žlezdama da proizvode suze i pljuvačku', kaže on. A, kada te žlezde ne mogu da funkcionišu kako treba, kažu psiholozi, posledice nisu samo fizičke, nego i emocionalne prirode.'Plakanje je najosnovniji izraz tuge. Kad ne možete da plačete, teško vam je da se oslobodite negativnih osećanja', objašnjava dr Ronald Hirc, psihijatar i redovni profesor psihijatrije na Univerzitetu Kalifornije.
Najteže od svega je što lekari ne znaju uzrok ove izuzeno neprijatne pojave, koja napada žene bilo kog doba, mada češće one u srednjim godinama. Ipak, pretpostavljaju da ženski hormoni i genetske predispozicije igraju ključnu ulogu. Lek ne postoji, a terapija je ograničena. A, pošto prvi siptomi Sjogrenovog sindroma liče na druge sindrome, recimo hronični umor, dijagnoza je u mnogim slučajevima pogrešna.
Jedna studija u SAD pokazala je da je za dijagnostifikovanje Sjogrenovog sindroma u proseku potrebno šest godina. Utoliko je razumljiviji strah i očaj pacijenata koji od njega boluju.
Doktor Vivino kaže da je sasvim normalno što mnogi ljudi nailaze na teškoće kad pokušavaju da savladaju svoje stanje. 'Skoro 20 odsto žena pogođenih Sjogrenovim sindromom pati od depresije', kaže on. Pošto ne mogu da plaču, često osećaju otuđenost, jer ih drugi vide kao bezosećajne ličnosti. 'Kad ne možete da plačete, niste u stanju da pokažete svoje emocije', žali se Ana. 'Kao da niste celovita ličnost, kao da ste neki veštački proizvod.'Kao rezultat toga, neke žene se posebno trude da potpuno izbegavaju tužne situacije. Recimo, Ana ne gleda tužne filmove.
Ovaj sindrom stavlja ljude pred velike fizičke i emocionalne izazove. Već sama okolnost da moraju i po deset puta dnevno da koriste kapi za oči veoma je depresivna.
Nažalost, medicina za sada raspolaže ograničenim mogućnosti i ne može mnogo da im pomogne. Zato se oboleli od ove retke bolesti snalaze kako znaju i umeju i čekaju bolje dane i napredak nauke. CDC/JS
