Izvor: Blic, 07.Jun.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto su ulice u Hagu puste
Samo nekoliko stavki na početku priče o Hagu i Holandiji. Holanđani su veoma ljubazan narod. Ali" biti Srbin u Holandiji znači da Holanđaninu nema šta da se objašnjava gde se Srbija nalazi. Njima se na „from Serbia", a što u prevodu na holandski znači - Srebrenica, često automatski skine osmeh sa lica. Ali, ipak, Holanđani dozvoljavaju svom sagovorniku ulogu ambasadora svoje zemlje.
Može se odcvrkutati nešto lepo, veselo i Holanđanin uveriti da nikakvih loših >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << namera nema" Da Srbija, baš kao i Holandija, ima oranice, narod vozi bicikl, imamo i mi pokoju lalu, ali da smo baš kao i oni u užasnoj kolektivnoj depresiji. Naravno, razlozi su različiti.
Zakasnili smo na avion iz Frankfurta za Amsterdam. Neka žena na bezbednosnoj kontroli bila je isključiva – skinuti i cipele, pa čarape" U Hag stižemo oko osam uveče.
– Sigurno smo u nekoj levoj ulici kad žive duše nema. Ma to je verovatno slučajno. A onda druga ulica, pa treća" Eeeee, eno ga čovek! Jedan" Možda je zbog vremena?! Gledaj nebo kako se smračilo. Ma da, garant nema nikog jer se sprema kiša – to je bio prvi komentar. Ali, kiša nije pala" Je l’ to ovde uvek tako sa narodom i vremenom?
Ujutro smo otišli do – Međunarodnog suda pravde za bivšu Jugoslaviju. To mu je pun naziv. Srbija se ne apostrofira posebno. U toj zgradi je i zaista ta bivša Jugoslavija u malom. I posetioci i zaposleni se razumeju među sobom.
Da li je Tribunal u Hagu ispunio svoje osnovne ciljeve – presudama udovoljio pravdi i obezbedio pomirenje naroda Balkana? Ovo je bilo osnovno pitanje koje su novinarima iz Srbije postavljali domaćini, zaposleni u Haškom tribunalu.
Holandska policija
Majke iz Srebrenice tamo su svakog dana, prate suđenja" Deo gde sede posetioci, od sudnice deli staklo. Tu su dva policajca koji vode računa da u tom delu sve bude po propisu. A pretpretresno veće u slučaju Florans Artman, kome smo prisustvovali jer nam je zvučilo „obećavajuće", počelo je tako što su se sudija, odbrana i tužilac pola sata nadmetali ko će prvi ukapirati šta je onaj drugi hteo da kaže. Sve u svemu, trebalo je utvrditi da li je pogrešan prevod ušao u zapisnik. A to je, dakle, trajalo i trajalo.
– Da li Vam je dobro, treba li pomoć – pita grmalj od policajca.
– Ma ne, zaspasmo. Malo je znate" Ma malo nam je dosadno" – kažemo.
A on razvuče osmeh, udari se pesnicom u grudi tu kod srca i reče – Respect (poštovanje). Pozdravljao nas posle, veselo, svaki dan"
U Hagu, glavnom gradu Holandije i najpoznatijem letovalištu Holanđana, u 17 ili 18 sati sve se zatvara. Tako je i po ostalim gradovima. A to znači, pola sata kasnije gotovo da nema ljudi na ulici osim u Amsterdamu, a i tamo samo zbog turista.
Taman smo pomislili: „Ako danas ne naiđemo na nešto veselo ovde u Hagu, ima da"" Naiđosmo na grčki restoran" Reč po reč, i usred Haga, u centralnoj, elitnoj ulici cepa narodna srpska muzika, pa sirtaki. Uskoro se igra na tramvajskim šinama. Gazda kafane kaže da je pare koje zarađuje u Holandiji zaradio u Grčkoj, bio bi bogat k’o Onazis, ali u Holandiji su ogromni porezi na svaku zaradu. Možda su zato ti pristojni Holanđani u nekakvoj depresiji?
Holandski Grci su nam utešno na kraju poručili:
– Ne brinite. Pratimo sve na televiziji. Sve manje govore u Holandiji o Srbiji, a sve više o islamu. Popuštaju, shvatili su i oni da Srbi nisu ono što su mislili.
Holandija ima izuzetno visok standard. Tvrde za sebe da su demokratska država. Ipak, na pitanja zašto se ne druže sa crncima ili ostalim narodima koji tamo žive, nemaju odgovor. Jednostavno, ne druže se. I to je ono što je upadljivo u zemlji lala, vetrenjača, klompi, državi čija se teritorija širila tako što se nasipalo more.
Hag je inače lep grad. Zapravo svi su gradovi u toj zemlji lepi. Procvat Holandije u 17. veku i danas je vidljiv kroz arhitekturu, gradiće čije ulice presecaju kanali. A Sheveningen za Holanđane nije bi izbliza ono što je za narode bivše Jugoslavije. Sheveningen je za Holanđane izlaz na more, hit deo Haga. Tamo se odmaraju, letuju. I danas tamo u Sheveningenu na prozorima stambenih zgrada nema zavesa. Tako su žene nekada slavnih pomoraca slale prvi signal svojim muževima kada se vraćaju sa mora – nemam šta da krijem, čekala sam te sve vreme. Dugačka, peščana plaža, kafići sa upaljenim bakljama. Flašica vode tri evra" A more, nema plavu boju. Pala je opklada, dugo smo zagledali – baš nema.
Zatvor u Sheveningenu nismo mogli da posetimo. Ali, pokazali su nam u Tribunalu dokumentarac. Bivši generali, političari u sobama imaju krevet, toalet i kompjuter na kome nema interneta, ali dobijaju novine i imaju u zajedničkoj sali TV sa kanalima sa ovih prostora. Imaju i zajedničku kuhinju.
– Šta, imaju prave noževe tamo? – upita neko.
Odgovor u Tribunalu je „da, a zašto da ne?". Zatvorske sobe se otvaraju ujutro, zatvaraju nakratko posle podne kada je promena smene stražara, i opet su otvorene do uveče. Stanovnici sheveningenskog zatvora imaju kurseve jezika, vajarstva, uče rad na kompjuteru" Rodbina može da ih posećuje nekoliko dana zaredom i ostaje ceo dan.
– Što ne vozite brže, pa autoput je, a i nema policije – kažemo šoferu koji nikako da nagazi preko 70.
– Postoji satelit koji prati, ako se napravi prekršaj snime se tablice i kazna automatski skida sa računa vlasnika – odgovara.
Ućutasmo" Kada će Srbija dobiti satelit? Ili bi i za njega bila pronađena neka pravna forma od koje bi riknuo, odmah.
