Izvor: Blic, 26.Mar.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Zašto je baš moj tata poginuo?'
'Zašto je baš moj tata poginuo?'
Devetogodišnja Dragana Mihajlović, koja sada živi sa stricem u Valjevu, jedna je od dvadesetak hiljada srpske ratne siročadi. Rođena je u Foči, oca su joj ubili muslimani kada je imala tek sedam meseci. Samo tri meseca kasnije umrla joj je i majka.
- Umrla je od tuge. Doživela je šok zbog supruga i odjednom su joj otkazali svi odbrambeni mehanizmi. Bila je mesec dana u bolnici... - kroz suze priča njena strina Vesela, okreće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u albumu dve-tri fotografije na kojima je beba Dragana sa mamom i tatom.
- I tu se prekida sve! - kaže žena i brizne u plač.
Devojčica zna šta se desilo sa njenim roditeljima. Strica zove Miško, tako ga zovu i njegova deca, a strinu zove - mama!
- Redovno idemo na groblje - priča strina i mama - odnesemo cveće, Dragana sedne i napiše: 'Mama, volim te!' Ali kad se vratimo, ona kaže: 'Hoću da ih vidim!' Često pita: 'Zašto je baš moj tata poginuo, zašto nije poginuo Ninin tata kad je on general?'
Dragana je išla kod patrijarha Pavla, bila je u Skupštini grada Beograda, čak je dva puta bila i na Dnevniku RTS-a, učestvovala je u dečjim emisijama kod Peđolina i Mande, a ima i svog donatora - Vesnu Petrović iz Beograda. Za sve navedeno mala Dragana može da zahvali humanitarnoj organizaciji 'Naša Srbija' koja je uspela da obezbedi donatore za stotinu ratne siročadi.
Osim što obezbeđuju donatorstvo koje mesečno iznosi najmanje 50 maraka, prema rečima predsednika Mlađana Đorđevića, oni stalno obilaze ovu decu širom Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, dele im paketiće za Božić i trude se da ih spoje sa svojim donatorima koji se nalaze širom sveta. Donatori su uglavnom naši ljudi, ali je među njima i jedan iranski biznismen koji živi u Austriji i finansijski pomaže desetoro dece. Italijan Pjetro Paracini pomaže devojčicu iz Istoka, koja sada živi u Kragujevcu. Njegova zemljakinja Marianđela Kasaluči brine o maloj Jovani Ivković iz Vukovara, koja sada živi u Šidu. Engleskinja Džuli Mandej se pobrinula za Milicu Joksimović čiji je otac poginuo prilikom bombardovanja televizije. Džuli je za Božić poslala stotinu paketa i drugoj deci, a Milici i mami je poslala avionske karte da je na proleće posete u Londonu. Ipak, najveći donator je Slobodan Vučićević iz Beograda, on brine o trinaestoro dece.
Miroslav Parilović je rođen u Sisku. Njegov otac je oboleo na ratištu i umro je 1995. godine. Sahranjen je u Šamaričkim Brađanima kod Dvora na Uni. Miroslav je učenik četvrtog razreda, sada sa majkom i sestrom Jelenom, studentkinjom, živi u iznajmljenom stanu kod stare železničke stanice u Kraljevu. Svi spavaju u istoj sobi. Njegov donator je Dušan Rajić iz Kanade.
- Možda je tih 50 maraka za Dušana minimalno, ali meni to mnogo znači. Evo, sad smo od tih para kupili knjige, a od sledećih ćemo kupiti patike. To što dobijamo od Crvenog krsta to nije ništa - govori majka Milena dok suze polako kreću niz obraze.
- Prva dva meseca sam jela samo kiflu, da bi dete moglo da ide u školu - nastavlja kršeći ruke. - Ponekad me uhvati plač, ali ja sam stvarno dobro sa živcima s obzirom na to šta sam sve preživela. Znam da je svima teško, ali svakom je svoje najteže. Mnoga deca rastu bez roditelja, a zašto? Zašto!? Kad biste vi samo znali koliko njemu sada nedostaje otac... Kad dobije lošu ocenu on već sa ulice plače. Tri dana plače, u oči ne sme da me pogleda. A meni ga je žao, presvisnuću!
Trinaestogodišnji Dejan Prusac iz Gline je dobio grip. On leži na konjskom ćebetu a pokriven je drugim identičnim, u vlažnom zadružnom stanu u selu Gola Glava, dvadesetak kilometara od Valjeva. Otac je bio specijalac i poginuo je izvršavajući borbeni zadatak izviđanja. Njegov stariji brat Damir, student, nedavno je bio u Glini i slikao njihovu veliku dvospratnu kuću u kojoj niko ne živi. Majka Ranka je naložila šporet drvima i sprema supicu za bolesnika. I ona je bila u Glini, ali:
- Nema tamo sreće. Ništa ne radi, Srba gotovo da i nema, Hrvati iz Gline su otišli u veće gradove, a ovde su došli Hrvati izbeglice iz Bosne. Ovde leti kopam i berem maline i kupine, a zimi ložim vatru u školi.
Dejanov donator je poznati novinar i direktor B 92 Veran Matić. Još uvek se nisu upoznali, ali se Dejan nada da će ga Veran uskoro posetiti.
Sudbina se gorko poigrala i sa Nikolom i Stojankom Makić iz Kololeča kod Kosovske Kamenice. Otac poginuo na izvršenju borbenog zadatka, a majka umrla pre petnaestak dana od raka. Kad je otac poginuo dobili su mali stančić na korišćenje. Deca sada žive sa bakom Đurđom i dedom Stojanom.
- Ja sam sa pokojnom Ljiljom (majka dece) spavala u istom krevetu sve do njene smrti. Komšija se sažalio pa nam je dao ovu fotelju, pre toga smo svi spavali zajedno. Zamislite, svekar, svekrva i snaja spavaju u istom krevetu.
Nikola se raduje što će preko 'Naše Srbije' uskoro posetiti Hilandar i iz svog naselja Peti puh s vrha Valjeva kreće na trening do stadiona koji je udaljen oko sedam kilometara. On je golman i svakog dana putuje jedan sat do igrališta; škola mu je malo bliža. Jedan naš radnik iz Švajcarske uskoro će postati donator ovo dvoje dece od trinaest i sedamnaest godina.
Prema nepotpunim podacima ove humanitarne organizacije, samo u Republici Srpskoj živi 12.000 ratne siročadi, od kojih je njih 600 bez oba roditelja. Gradiša Katić
