Izvor: Blic, 09.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zarobljenici na Sunčanom bregu
Zarobljenici na Sunčanom bregu
Petnaest vojnika belgijskog Kfora u otvorenom kamionu sa puškomitraljezom na vrhu pratilo je humanitarnu pomoć Jugoslovenskog Crvenog krsta iz Zvečana na severu Kosova za Prištinu. Trebalo je tamošnjim preostalim Srbima uručiti pošiljke. Okolo već uobičajeni dekor: albanske, NATO, američke, nemačke i zastave drugih zapadnoevropskih zemalja na započetim ili novopodignutim objektima pored puta. Na 40 kilometara puta Zvečane - Kosovska >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Mitrovica - Vučitrn - Priština čak 12 novih benzinskih pumpi, sa novim hotelima.
Konvoj stiže u prištinsko naselje Sunčani breg koje za preostale Srbe u svom nazivu nema baš mnogo simbolike. Zgrada Jugoslovenskog programa za Kosovo, sagrađena 1997. godine, omeđena je reflektorima i džakovima peska. U njoj je preostalo još 130 Srba i svuda oko nje su britanski vojnici koji osmatraju danonoćno okolinu.
- Priština danas izgleda kao da ovde nikada nije ni bilo Srba. I mi opstajemo pod teškim uslovima. Živimo u ovoj zgradi bez prava da izađemo u grad. Ova zgrada Jugoslovenskog programa za Kosovo je bukvalno zatvor za Srbe u gradu sa više od 400.000 Albanaca. Ovde nas ima još 130. Nemamo ni telefona, a od pre mesec dana počela je da nam stiže beogradska štampa. Evo, za dve godine ovo je drugi put da nam stiže humanitarna pomoć Crvenog krsta iz Beograda - kaže Jordan Marković (65).
Ispred zgrade desetoro srpske dece igraju se na betonu. S druge strane ulice nekadašnju vojnu zgradu zaposeli su Albanci. Srbi kažu da su u njoj članovi takozvane 'OVK'. U samoj srpskoj zgradi jedan Albanac je otvorio pekaru u kojoj Srbi kupuju hleb. Tu je i samousluga koju je za Srbe otvorila humanitarna organizacija ADRA.
- Ovde sam došla samo nedelju dana po dolasku Kfora pošto su mi Albanci u Golešu zapalili kuću i ubili svekrvu. S bebom od mesec dana sam došla ovde jer sam znala da su tu Srbi. Plašili smo se da krenemo iz centralnog Kosova - govori Radojka Rašković majka troje dece. Ona kaže da je njena devetnaestomesečna ćerkica Marija najmlađa Srpkinja u Prištini.
Naspram pekare u srpskoj zgradi Turčin Muhamed Imami otvorio je još pre godinu i po dana kafić.- Uveče dolaze i Srbi i Albanci u kafić i lepo je videti kad jedni druge čašćavaju pićem. Navraćaju i vojnici Kfora pa je ovo možda najmultietničkiji kafić u gradu - kaže Imami.- Srba ima u svim delovima grada: u Aktašu, kod stadiona, jedna porodica živi kod stare pošte, šest porodica kod biblioteke i drugim delovima naselja. U staračkom domu je još 55 staraca Srba i Crnogoraca i o njima se sasvim solidno i humano odnose lekari Albanci i drugo osoblje. Jedan broj Srba živi u zgradi kod univerzitetskog naselja iza Sunačnog brega, zatim u naseljima Ulpijana, Teslidže, Centar, Dardanija, a u crkvi sveti Nikola prema Grmiji živi otac Miroslav sa porodicom. Veliki broj njih živi očajnički i veoma teško - kaže Novica Filipović koji radi kao društveni policajac u posebnoj službi Unmika.Preko puta srpske zgrade u redu gde je i kafić radi i zdravstvena amublanta za Srbe u kojoj su stalno dve medicinske sestre i jedan lekar.- Ostali smo bez humanitarne pomoći, a na koji način da se snabdemo drugačije?! Ne radi se pravilno sa raspodelom, niti se u Beogradu mnogo misli o nama. Žena mi je paralizovana, ja sam povređen i sa slomljenim kukom iz bombardovanja, a tu nam je i ćerka. Primamo samo sto maraka od ovih iz Kfora i to neće da izađe - žali se najstariji Srbin u Prištini Velizar Dančetović (79). Njegov komšija, penzionisani oficir Dragoslav Radusinović, kaže da je 1991. godine došao iz Zadra u Prištinu i da je iz svog stana prešao u zgradu YU programa.
- Ukinuta nam je humanitarna pomoć i živimo na kašičicu. Uzajmljujem novac da bih preživeo. Kad dobijem neku crkavicu odmah vraćam i tako redovno - kaže on.
Policajac Novica Filipović tvrdi da je kriminal u Prištini u odnosu na 1999. godinu smanjen za 80 odsto, ali da i dalje za Srbe nije slobodno kretanje, opasno je i pričanje na srpskom i sve je manje srpskih znamenja i natpisa u gradu.
- Dve godine nisam izašla iz zgrade. Umalo sam poludela. Htela sam da se bacim kroz prozor. Da nikome ne da Bog šta sam sve preživela - kaže Olga Blagojević (76) koja je došla u posetu Srbima.
Sa britanskim vojnicima je stalno jedan prevodilac preko koga se Srbi obraćaju Kforu za pratnju do Gračanice i na sever Kosova, koju dobijaju dva puta nedeljno.
- Odlazimo i vraćamo se, ali dokle ćemo ne znamo - kaže na kraju Radojka Rašković. Z. V. Vlaškalić
