Izvor: Blic, 17.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zagrljaj pored humki
Zagrljaj pored humki
U kasno popodne, na dan Hristovog raspeća, na groblju Sarića Osoja iznad Užica severac je ledio obraze, vijao masne najlonske kese niz okolne padine i nije dozvoljavao dvojici mališana i jednoj devojčici da zapale sveće iznad sveže humke i dva krsta, prislonjena jedan uz drugi. Sklupčali se Nikolina, Savo i Milovan Krajnović iznad skoro zagrljenih krstova njihovih nedavno preminulih roditelja, oca Ranka i majke Nade, rođenih iste 1952. godine, tamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << daleko, u zavetrini mora, kod Otočca, u Hrvatskoj...
- Bože, molim te, zaustavi samo malo vetar da zapalimo sveće - molio je sedamnaestogodišnji Milovan, ali severac nije popuštao.
- Zašto uvek duva kad izađemo na groblje? - pitala se osamnaestogodišnja Nikolina. 'Nemamo sreće', prošapta trinaestogodišnji Savo. Sestra ga zagrli i privi uz sebe. Mališa privuče i brata... Tuga zaustavi severac! Dživdžani u okolnim kršnjama zamukoše...
I tako Krajinovići, bez oca i majke, ali privijeni jedno uz drugo, puna tri meseca koračaju kroz život. Izbeglički... Ipak, korak im je čvrst, skoro ljudski, onakav kakvim, kažu, koračaju ljudi rođeni kraj mora, pogotovo u krševitoj Krajini.
'Blic' je u poslednja četiri meseca objavio dva najtragičnija pasusa iz osmogodišnje drame porodice Krajnović, kojima je hrvatska 'Oluja' spržila rodni dom u Otočcu i poslala ih na dugi izbeglički put u Srbiju. Posle drugog pasusa, kada je nakon teške bolesti 'Nada otišla put nebeske kuće svoga supruga, Ranka', a troje mladih Krajnovića ostali 'sami na svetu', našoj redakciji i dopisništvu u Užicu javilo se, zaista, bezbroj čitalaca sa stegnutim palčevima za Nikolinu, Milovana i Sava, i dalje nastanjene u jednoj omanjoj sobici u prihvatnom izbegličkom centru Zabučje kod Užica.
- Hvala svim tim ljudima. Mnogo ih pozdravite i napišite da ih beskrajno volimo... Poslali su nam puno pisama, neki i novac, pakete, a bilo je porodica koje su nas pozvale da živimo sa njima... Ne znam šta da im kažem... To je lepo od njih, ali... - zastaje Nikolina, pokazujući poneko pismo, novčanu poštansku uplatnicu sa par reči poput: 'Volim vas, deco draga', 'Ostanite tako zlatni', 'Žao mi je vaših roditelja', 'Mnogo vas ljubim i volim'... A u potpisu: Žarko Nikolić iz O.Š. 'Žarko Zrenjanin' iz Izbišta, učenici OŠ 'Branko Radičević' iz Velikog Središta, Julijana Soldatović iz Novog Sada, Božana Panić iz Pančeva, grupa studenata i studentkinja iz Zvečana, Tehnička operativa JAT, Nebojša iz Beograda...
Mali Krajnovići su uredili svoju sobicu, u kojoj su, u odnosu na jesen prošle godine, dva kreveta manje i, naravno, više mesta za očeve i majčine slike_arhiva. Nikolina i Milovan poslednjih dana ustaju rano, pre prvih petlova. Ona odlazi na posao, u Valjaonicu bakra u Sevojnu, gde radi u fabričkom vešeraju, a Milovan, pak, žuri do par stotina metara udaljene štale gde već šest meseci, pre i posle škole, gaji svinje, kravu, kokoške, zečeve i brine se o starom vučjaku Boniju... U međuvremenu, posle smrti majke, Nikolina je u Centru za socijalni rad u Užicu dobila starateljstvo nad braćom, a oni su, pak, obećali sestri da će se starati o njoj kad porastu.
- Hoćete da ponovo odemo u štalu, da vidite, imam deset prasića, a krava samo što se nije otelila. Sinoć sam celu noć dežurao - poziva Milovan 'na ranč' koji je njegovom pokojnom ocu privremeno pozajmio Aleksandar Lazarević, trenutno na radu u inostranstvu.
Raspričao se Milovan o poljoprivredi... Spoznao, izgleda, sve tajne i našao računicu... Jeste, kaže, skupa stočna hrana, ali kad se radi, sve se isplati...
- Evo, prodam osam prasadi po 70-80 maraka, a sebi ostavim dva da gajim, plus što će krmača opet pod krmka... Onda prodam tele, kravu ostavim i muzem, pola mleka prodam na pijaci, a od druge polovine pravim trapist... Dobro, mnogo para ode na stočnu hranu, ali, kažem, isplati se, samo treba raditi ceo dan - ubeđuje Milovan, nalazeći odgovor i računicu na svako pitanje iz oblasti 'seljačke muke'.
U omanjoj štali zaista gužva. Da je, kaže, veća štala, bila bi i veća zarada... Ovako, veli, ima dovoljno za nas, a od onoga što ostane i prodamo možemo da kupimo farmerke, loptu, neki slatkiš...
Savo nešto tepa Boniju, pa glasno žali što je mnogo ostario, i ponovo priča kako je njegov cuko od Otočca do Užica pratio traktorsku izbegličku kolonu.
Nikolina miluje crno-belog zeca, žaleci što nije crveno-beli, 'zvezdaš'...
A kada smo ih, zajedno, upitali šta planiraju, da li bi, možda, želeli negde dalje, u inostranstvo ili obližnje Užice, dva brata i sestra se malo zbuniše.
- Ne znam... Sve se brzo dogodilo... Otac i majka nisu hteli u inostranstvo... Kad završim školu, videću... Možda dobijem neki posao, a možda i nastavim školovanje - neodlučan je Milovan. Na pitanje da li bi voleo da ima neku kuću na selu i gaji stoku, odgovorio je osmehom, a sjaj u očima je sve potvrdio.
Nikolina bi, reče, volela da ima neki stan u gradu, bliže fabrici i školi. Da Milovan i Savo imaju svoju, a ona njenu sobicu... Savo je slegao ramenima, ali, dalo se naslutiti, navijao je za Milovanovu želju... Onako, usput, pripitasmo ga ima li neku simpatiju... Prvo je pomenuo najveću – Crvenu Zvezdu, pa onda neku Jocu...
Iako ih je život gurnuo niz najstrmiju padinu, mladi Krajnovići - uz pomoć nekoliko dobrih ljudi u Izbegličkom centru Zabučje, Valjaonici bakra 'Sevojno' u Užicu, pa i uz podršku mnogih čitalaca 'Blica' uspevaju da se otrgnu iz zagrljaja beskrajnog bola i samoće i krenu gore, prema budućnosti.
I dalje vam držimo palčeve, deco! Zoran Tmušić
