Izvor: Blic, 26.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravljeni od svih
Zaboravljeni od svih U mešovitom selu Janjine Vode kod Obilića, u izolaciji i okruženju Albanaca, bez struje i vode, bez mogućnosti da provire iza visokim zidovima omeđenih dvorišta, izuzev onih kojima je, kako kažu, dosta ovakve glave na ramenima, živi pedeset četvoro Srba.
'Zaboravljeni od vlasti iz Beograda', pošto 'niko od njihovih zvaničnika nije ušao u selo od povlačenja vojske i policije 1999. godine', očekuju da se neko iz nadležnih ministarstava 'smiluje' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i odgovori na brojne molbe oko dodele pomoći, ukoliko su seljani Janjinih Voda, uglavnom bivši radnici Elektroprivrede Kosova i Rudnika 'Belaćevac', još na spisku građana Srbije i Jugoslavije.
- Nema od čega da se živi. Na njive niko u poslednjih pet godina nije izašao. Stočni fond je uništen. Na njivama pored pruge prema Obiliću uz rečno korito Sitnice poslednjih godina ni brazda nije zaorana, a kuražnost da na livadama napasaju stoku glavom su platili mnogi ovdašnji Srbi - priča o životu u zaboravljenom selu bivši direktor srednje škole iz Obilića Jovica Nikolić.- Školska godina je na pragu. Ne znamo šta s decom. U selu postoji multietnička osnovna škola u čijoj jednoj učionici nastavu pohađa petoro srpske dece. Prošle godine vojnici Kfora su ih bornim kolima pratili od kućnog praga do škole i nazad. Sada su povukli patrole sa prilaza selu. Najavljuju da školski autobus, kojim srednjoškolci putuju do Plemetine sa druge strane Obilića, više neće imati pratnju. Ukoliko se to dogodi, ne verujem da će neki roditelj pustiti svoje dete da uđe u bilo koji autobus - kaže Nikolić.
Ostaće zatvoreni iza visokih betonskih zidova da maštaju o školskim klupama i školskim raspustima, poput učenika osmog razreda Aleksandra Spasića, koji je u svesci za domaće zadatke iz srpskog jezika na temu 'Kako sam proveo školski raspust' napisao:
'Ja sam raspust proveo družeći se sa kerom Murdžom. Kuća - štala, ambar - obližnji šumarak. Tamo sam se sa još devet svojih vršnjaka igrao žmurke. Iskrčili smo deo šume i napravili igralište, jer u školsko dvorište ne možemo ući. Tamo se igraju Albanci.'
Udovica Radosava Ognjanovića, majka dve maloletne ćerke, Ankica nevoljno priča o životu samohrane majke. - Muž mi je poginuo pre nepune dve godine na svega pedesetak metara od kuće. Došli ovi iz policije, vezali ga za ogradu pred decom i traže oružje. Sve su prevrnuli - priča ona i pokazuje polomljeni krevet u spavaćoj sobi nedovršene kuće. - Nisu ništa našli, a onda ubrzo se dogodi ono najgore. Poginu na kućnom pragu.
Starija Mirjana je u trećem razredu srednje škole, a mlađa Marija u trećem osnovne. Živimo od porodične penzije čija polovina iznosi 850 dinara. Odbili su mi zahtev za dečji dodatak, jer su moji prihodi prešli cenzus za četiri dinara. Žalila sam se i dokazivala da imanje ne obrađujem, da u deo kuće u Kosovu Polju ne smem ući, ali oni veruju posedovnim listovima i zaračunatim prihodima. Skoro da čovek ne veruje. - Otkako mi je muž poginuo, gram soli ili bar čokoladu za dete nisam dobila. Pre neki dan stigla kola UNHCR-a, dele pomoć, a mlađa Marija plačući utrča u sobu: 'Mama, za nas opet nema ništa.' Šta da joj kažem - priča Ankica, dok Marija stiska u naručju lutkicu koju joj je otac poklonio. Voli da grli njegov jastuk, a na krevet na kome je spavao još nije sela. Čula je priču od jedne starice kako treba ubrati neku zelenu travu, kuvati čaj i popiti - želja će se ispuniti. - Takvu travu stalno traži, vrteći se po dvorištu, jer van njega izuzev u pratnji vojnika Kfora nije izašla u poslednje tri godine - priča njena majka. Nedeljko Z ejak
