Izvor: Blic, 05.Sep.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voljom do svetskog vrha
Široj javnosti u Srbiji nije poznato da je jedan dvadesettrogodišnji Srbin, stanovnik Beograda, odnedavno treći najbolji džez pijanista sveta. Dimitrije Vasiljević je u konkurenciji od tri hiljade i šest stotina kolega, na festivalu u Montreu u Švajcarskoj, na svojevrsnom svetskom takmičenju pijanista dobio treću nagradu žirija i prvu nagradu publike.
Kako je, pre svega, reč o džezu, stručnim žirijem predsedavao je Kvinsi Džons, velikan američke džez >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << muzike, a na prestižnom festivalu nastupili su još Pol Sajmon, Leonard Koen, Šeril Krou, Ališa Kiz, Leni Kravic...
Dimitrijeva pobeda nikako nije u glamuroznim nastupima i zvučnosti učesnika festivala na kome je pobedio, nije čak ni u tako važnom međunarodnom priznanju, nego u potvrdi da njegova neuobičajena žrtva za ideal nije bila uzaludna. Dimitrije je, naime, završao osnovnu i srednju muzičku školu ubrzano, potom je na Fakultetu muzičkih umetnosti diplomirao godinu dana pre roka i paralelno radio od svoje šesnaeste godine. Sve da bi ljubav prema muzici pretvorio u život. Dvadeset radnih sati dnevno, stan koji prokišnjava u najopasnijem kraju Bostona i puko preživljavanje za njega su „neprocenjivo malo" u poređenju sa znanjem koje dobija na Akademiji „Berkli" u okruženju najboljih muzičara sveta.
Već sa šesnaest godina počeo je da skuplja novac koji danas nije ni blizu dovoljnom za život u Sjedinjenim Državama. Za studije je dobio trideset odsto stipendije, kao maksimum koji stranac u Americi može da dobije. Ipak, njegovi roditelji rade po tri posla istovremeno da bi mu obezbedili školovanja. Sve to nije dovoljno da bi Dimitrije znao da li će posle završenog semestra moći da se vrati u Ameriku.
„Svaki put kada dođem, ne znam da li ću moći da se vratim", kaže on, ali ne da bi se žalio. Sa još jednim kolegom iz Srbije živi u stanu koji nema sve cigle u zidovima i u hladnom Bostonu neretko je prinuđen da spava u zimskoj jakni i sa rukavicama. Sreća je, kaže on kroz smeh, što Amerikanci često menjaju nameštaj i imaju običaj da ispred vrata ostave potpuno nov aparat za kuću, koji njemu i njegovom cimeru dobro dođu. „To je naša topla pećina. Najveći optimista bi to mesto nazvao stanom. Zamislite mesto u kome se miševi dobro osećaju s ljudima. Imali smo golu ciglu od zidova, a nedostajalo ih je toliko da vetar kroz stan duva u punoj brzini", priča Dimitrije i neprekidno se smeje. Kaže da i od toga ima neke koristi. „Zbog toga sam sazreo. U sudaru kultura kao muzičar, a u nemaštini kao osoba. Svakodnevno se srećem sa veoma različitim ukusima i primećujem kako nestaju sve predrasude koje sam imao. Ipak, ne mogu da radim da bih imao više novca, jer na fakultetu provodim najmanje osam sati dnevno, a onda još deset sati vežbam. Dodatni posao bi mi oduzeo taman toliko vremena da ne bih mogao da napredujem, pa bi smisao mog boravka tamo, pojeo sam sebe."
Dve godine za jednu
Mladi džezer kao šesnaestogodišnjak bio je član Beogradskog diksilend orkestra i do dvadeset prve godine snimio je već tri diska i svirao na više od tri stotine koncerata, marljivo štedeći novac za školovanje. „Odmalena mi je tata puštao džez, ali tada nisam mogao da razumem tako ozbiljan izraz. Kada se ljubav prema džezu rodila, to predznanje mi je mnogo značilo. Čim sam otišao na „Berkli", primetio sam veliki napredak u svom radu. Morao sam da upišem fakultet iz početka. Ovde sam učio klasičnu muziku, a tamo sam se odmah opredelio za modernu. Iako ne znam da li ću uspeti da pronađem novac za sledeću godinu, plan mi je da za godinu dana, znači u trećoj godini završim dve za jednu."
Nebriga
Kada je 2006. godine otputovao u Dablin da polaže prijemni za „Berkli", prikupio je dokumentaciju i zatražio je pomoć od Ministarstva za dijasporu, Ministarstva prosvete i Ministarstva kulture, ali je uvek, do danas, dobijao nedovršene odgovore koji se svi svode na „nemušte" rečenice: „Imali smo stipendije, ne znamo da li ćemo imati ove godine" i „Lepo je to što ste napravili, ali nedostaju vam još neki papiri". U beogradskom Sekretarijatu za kulturu poručili su mu da može samo da sanja da mu plate kartu za put u Švajcarsku, a on se sa tog puta vratio kao jedan od najpoznatijih pijanista i džez muzičara današnjice.
Ovaj tekst objavljen je u okviru projekta „Moj heroj" na sajtu www.mojheroj.com. Sajt je posvećen pričama o običnim ljudima koji su se svojom hrabrošću, poštenjem, istrajnošću i plemenitošću uspešno uhvatili u koštac sa izazovima života i ćudljivim putevima sudbine.
