Izvor: Blic, 23.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vole Gadafija i plavuše
Libija je zemlja u koju se lako ne može ući, ali ni izaći. Kontrola je vrlo rigorozna, kako na aerodromu Tripoliju, tako i u hotelu u kojem se kontroliše svaki ulazak i izlazak. „Policijski aparat jeste jak, ali to nije diktatura sa Zapada", veli jedan Libijac kome je nerazumljivo nerviranje ljudi koji čekaju u redu jer on živi u zemlji u kojoj važi geslo „što možeš danas, ostavi za sutra". Inače, na svaku, za njihove pojmove, neshvatljivu reakciju Libijci odgovaraju sa „inšala", >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „buka" ili „šoja, šoja", što znači „ako Bog da", „sutra" i „polako, polako".
Libijci nisu narod s kojima je lako komunicirati, ali nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Vole pare, što u razgovoru neće potvrditi, ali zato nema Libijca koji neće priznati da su mu svetinje kamila, voda i palma. Žive potpuno lagodno, utisak je da previše ne robuju zakonima, i ne zanimaju ih evropske transformacije. Ovo je, kažu, Afrika i ne može se ovde demokratija ostvarivati na evropski način.
Libija je zemlja koja je površinom veća od mnogih evropskih država, recimo Francuske, a ima samo pet miliona stanovnika. Većina stanovništva ove zemlje živi u morskom pojasu, a u Tripoliju ih je čak dva miliona.
Tripoli je, inače, grad koji je ogledalo života u Libiji. Ulice su danonoćno pune ljudi i automobila. Nema semafora, vozi se u nekoliko traka i prilično velikom brzinom. Dvanaest litara benzina može se kupiti za samo jedan evro.
Tripoli je i jedno veliko gradilište. „Zgrade preko noći nestaju i grade se nove", kaže jedan od naših sagovornika u Tripoliju. Na gradilištima, veli on, retko ćete videti Libijca. „Rade, uglavnom, Sudanci i Tunižani za dnevnicu u iznosu od 10 libijskih dinara." Iz Libije, nastavlja naš sagovornik, nema ilegalnih migracija jer „nigde kao ovde ne može se manje raditi, a više imati."
Kad se već nađete u Tripoliju, domaćini će vam ljubazno predložiti da posetite Stari grad i ulicu Prvi septembar.
Stari grad u Tripoliju neodoljivo podseća na sarajevsku Baščaršiju. Ulice su uske i popločane, prepune malih dućana. Najposećeniji su oni u kojima se prodaje zlato i biseri, iako je - kažu oni koji bolje poznaju libijske prilike - zlato nešto poskupelo u poslednje vreme. U starom gradu se svašta prodaje, a ni Libiju nisu zaobišli kineski proizvodi.
U Ulici 1. septembar, u koju se ulazi sa trga na kojem Libijci pevaju i igraju u po dana, ili ih možete videti kako sede u susednom parku ispod palmne i puše nadaleko poznatu nargilu, ima bezbroj butika. Po ponudi i cenama se, apsolutno, ne razlikuju od, recimo, cena u Sarajevu.
Jedan od boljih poznavalaca libijskih prilika kaže da je Libija zemlja u kojoj ima siromašnih, ali ne i gladnih. Libiji, veli on, nisu potrebni svetski krediti jer su svi fondovi puni para. Ovogodišnji budžet premašuje 60 milijardi dolara. U javnom sektoru, odnosno državnim službama zaposleno je znatno više od milion ljudi, čija je prosečna plata između 600 i 700 dolara. Pitanje tako glomaznog administrativnog aparata postalo je teško i za Libiju koja dnevno crpi 1,7 miliona tona nafte, i pokušava ga rešiti kroz ponudu velikih i povoljnih kredita kojima želi stimulisati pojedince da napuste državni posao i okrenu se privatnom biznisu. Inače, u Libiji je pustinjski turizam atrakcija, dok je turizam generalno tek u razvoju, a morsku obalu ne uređuju Libijci, već stranci putem koncesija.
Libijci vole svog predsednika Gadafija čija slika se može videti na svakom koraku u Tripoliju, ali vole i plavuše. A kad se Libijci drugi put žene, obavezno žene sa mlađom ženom.
