Izvor: NaDlanu.com, 26.Nov.2011, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VipTrip reportaža: Vijetnam
Kada se izađe iz Morfejevog zagrljaja, snovi postanu java i čovek se lako nađe svuda, pa i u dalekom Vijetnamu. Izbegavši horde masovnih turista ostaje dragulj koji valja istražiti
Večne eskapističke težnje, putešestvenika nomadske provinijencije nošenog gnostičkom žudnjom za otkrivanjem i razotkrivanjem multislojnosti realiteta raznorodnog u oblicima nose širom zemljinog šara u potrazi za adrenalinskim senzacijama, opijanjem i napajanjem nemirnog i nasavladivog duha. Kada se izađe iz Morfejevog zagrljaja, snovi postanu java i čovek se lako nađe svuda, pa i u dalekom Vijetnamu. Vekovima je ova dalekoistočna država bila pod represivnim kineskim uticajem. Tek što se udruženjem sa susednom Kambodžom i Laosom u francusku Indokinesku zajednicu oslobodilo sindžira i bukagija podpao je pod striktan francuski protektorat. Tokom Drugog svetskog rata beše podjarmljen od strane Japanaca, a krajem drugog svetskog rata pod vođstvom Ho Ši Mina zatekao se u komunističkom sistemu izgubivši naklonost zapada. Usledele su duge godine američke invazije od kojih se ova fascinantna zemlja još uvek oporavlja utonula u zjap između vekovima stvaranog identiteta, očuvanja sebe i tranzitivnih procesa koje sadašnjost i multipolarizovanost sveta neminovno nosi. Neuporedivo manje zvučan od svojih regionalnih bližnjih, izbegavši horde masovnih turista ostaje dragulj koji valja istražiti, istinski, daleki Koh-i-Nor koga valja razumeti obavijen koprenom prepletenog erosa i tanatosa; nepatvorene strasti i gorčine koju poseta ostavlja duboku urezanu u sećanje. Gotovo sedmomilionska prestonica uzavrela je košnica koja se retkima podvuče pod kožu i prvi mah. Relikti francuskog kolonijalnog nasleđa podsećaju na burnu prošlost grada. Otmene, sada već delapidirane vile, opersko zdanje po arhitektonskom stilu inspirisano pariskom operom Garnije, jedna od retkih aktivnih operskih kuća u Aziji, zgrade državne uprave...Pogledate li nešto dalje, pred vama se otvara kaleidoskop strogih socrealističkih zdanja i enormnih propagandnih plakata komunističke partije koja je i dalje vladajuća, te omnipotentna naročito na severu zemlje. Tu je i stari Ujka Ho, pohranjen u mauzoleju podignutom na mestu na kome je 1945. pročitana Deklaracija o nezavisnosti; uprkos svojoj volji da bude kremiran, te razvejan širom zemlje kako bi je fertilizovao. Prema Hou se i dalje odnose sa neizmernim pijetetom. Pogled seže dalje ka udžericama pred kojima se mogu pazariti raznorodne, retko potrebne trice, nepce častiti friško pripremljenim lokalnim delicijama od kojih mnoge zapadnom čoveku ne čine plezir poput tek ulovljene kobre krštene alkoholnim napitkom u kome još uvek kuca njeno srce. Nepregledne reke sumanutih motociklista hrle ulicama uljuljkane u svoju rutinu, mladi, stidljivi ljudi šetaju oko jezera ugnježđenog u centru grada koristeći svaki trenutak za kontakt sa strancima koji im je toliko dugo bio anatemisan. Tu je i Hram literature, najstariji vijetnamski univerzitet koji svojom lepotom i starinom pleni i očarava. Život u ovom gradu ne čini se lagodnim i bezbrižnim, no zasigurno svojim diversitetom i energijom koju nosi čini jedan zabavan kolaž lica i naličja smešten među kulise jednog gotovo minulog vremena. Centralnim, najužim delom Anama, vijuga voz, kloparajući kolonijalnom prugom kroz džunglu pružajući oku umilan pogled na čipkastu i razuđenu obalu. Pruga je građena davno, ali se brzina lokalnih vozova tokom decenija bitno izmenila nije. Draga lica razdragane i nemirne dece, koferi i opet putevi. Upravo na ovoj trasi nalaze se impresivni drevni gradovi Hue i Hoi An, Prvi, vekovno sedište vijetnamskih careva sa vanvremenski upečatljivin Purpurnim zabranjenim gradom po ugledu na pekinški, danas univerzitetski centar na obali Parfemske reke; drugi-danas uspavan gradić na estuaru reke Thu Bon, nekada jedna od najbitnijih luka, kosmopolitska meka tadašnjeg sveta i prozor ka najrazličitijim kulturno-civilizacijskim uticajima koje su doneli oni koji su ga pohodili. Sačuvai kroz pokoljenja, sačuvani za pokoljenja kako bi bili nemi svedoci moći, slave i graditeljske umešnosti jednog vremena. U svoje krilo, Vijetnam je prihvatio budiste, taoiste, konfučijance, muslimane, katolike i pripadnike animističkih kultova koji većinom žive u unutrašnjosti zemlje sasvim odvojeni od sveta živeći svojom imanentnom logikom kao što su stotinama godina unazad živeli njihovi preci.Klasne razlike su još uvek vidljive u izboru boje odeće, te žuta i zlatna ostaju privilegovane boje rezervisane za božanstva, bela i ljubičasta determinišu viši stalež, dok tamnije boje nose seljaci i siromasi. Dolar je reč koju sve češće izgovaraju sa blistavim očima i ispruženom rukom. U ruralnom Vijetnamu porodične veze su veoma snažne, postoje veoma čvrste moralne stege i obraz je ono što se izgubiti jednostavno ne sme. Većina vijetnamaca su budisti i u delima i u mislima, ali bez političkih primesa za razliku od, recimo, Kineza i u smrtnom strahu se mole da se u narednom životu ne rode kao kokoška, zmija ili bivol. U Vijetnamu zmaj ima posebnu simboliku. Veruje se da su se u vreme kada je nastajao svet za prevlast borili zmaj i tigar, najsnažnije nebeske sile koje su jedna drugoj protivteža. Zmaj ima svojstvo muškosti i snage, dok tigar ima svojstva ženstvenosti, predaje, tame i vode i njihova borba će zauvek trajati. Baš kao što je budizam zasnovan na kontrapunktu jina i janga, tako je i nekadašnji Sajgon, prestonica južnog dela zemlje drastično različita u odnosu na sever. Ho Ši Min je moderan velegrad sa svim blagodetima, ali i pošastima koje je korporativna multinacionalna privreda u ovaj grad donela. Remek dela visokih zdanja pročišene forme niču gotovo svakodnevno. Francuska kolonijalna zdanja utapaju se u nebodere, mladi poslovni ljudi ponosno u svojim novim zapadnim automobilima hrle na poslove. Aura neonskih reklama, noćnih klubova, hronična akceleracija života, pratiće vas na svakom koraju svojim prisustvom. No, krenete li samo nešto dalje ka jugu, moćni Mekong lagano meandrira korespondirajući sa životom težaka koji u tom carstvu plodne zemlje i proizvodnje pirinča obitavaju. Ređaju se nadrealni vrtovi orhideja, živopisna seoca na adama, vredne seljanke sa pijucima do članaka uronjenim u mulj pirinčanih polja. Da....i to je Vijetnam, tako blizu, a tako daleko od sajgonske neoraskošnosti i neorastrošnosti. Piše: Slobodan Petrović
