Izvor: Blic, 18.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidimo se opet devetog maja!
Vidimo se opet devetog maja!
Krenuli smo prema 'severu'. Nas, pa... mislim da nas je bilo jedno hiljadu! Ali, preko 'juga', pored 'grobara'. Znaš kako, mi smo tu očekivali pandure; klasika, kordon da nas razdvoji, konjica da nas kao spreče da se šibamo, i da lepo odemo na 'sever'. E, ali pandura tu nije bilo, sačekali su nas 'grobari'. I ništa, puste nas da prođemo; kao, nema frke. A onda... juriš! Krenuli su na nas. Nas hiljadu, njih hiljadu! Ludilo! Ma, šorka je bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gotivna! Samo, više je 'radila' flaša i kamenje, a to nije dobro. Ko je imao više kamenja, dobio je nalet. Nije bila fora ko je jači, onako jedan na jedan, nego ko ima više kamenja, motki, flaša, kapiraš? To su ti navijački 'rekviziti', ha-ha-ha!
Dušan Savić je na poslednjem derbiju zadobio najveće povrede od svih navijača Zvezde u tuči 'delija' i 'grobara', ali se, dok prepričava ovo 'makljanje' s početka teksta, ležeći u krevetu na Neurohirurgiji Urgentnog centra, smeje.
Mladi navijač Crvene zvezde rođen je kada je čuveni 'Du-le Sa-vić!' sa drugovima harao Evropom u Kupu UEFA, dakle 1979. godine.
- Kako to da ti opišem? Sve vreme se u vazduhu osećala neka naelektrisana atmosfera, nešto kao biće frke, uvek je tako pred derbi. Očekivali smo 'cigane', ali nismo znali odakle će da nalete. U jednom momentu nekom od naših zazvrčao je mobilni. Glas s druge strane mu je doslovce rekao: 'Batice, dolazimo ti na vrata, čekaj nas!', taj 'rad', razumeš? I, odjednom, iz pravca onog parka iznad stadiona vidim nagrnule horde 'delija'! Naoružani flašama, ciglama i motkama... Ma, kakava policija!? Nigde ih u tom trenutku nije bilo. Oni kao da su obezbeđivali stadion, a ne navijače! Kao da su se uplašili od velikih borbi! - priča Aleksandar Marić, navijač Partizana koji je, kako kaže, kod 'juga' sa 'grobarima' čekao da uđe na stadion.
U opisanoj tuči, dakle, najdeblji kraj su izvukli Dušan Savić (1979) i Aleksandar Marić (1976). Jedan 'delija', drugi 'grobar'. Sada leže jedan do drugoga u sobi Neurohirurgije Urgentnog centra. Pre utakmice delile su ih tribine, sada ih deli samo jedan metar između kreveta.
- Šta da ti kažem, ovaj je gotiva tip (Dušan, 'delija', op. nov), ležimo ovde i baš smo se sprijateljili. I opet se tučemo! Al’ jajima! Napiši da su 'grobari' pobedili i u tucanju jaja s 3:1! - veselo priča Aleksandar, a onda nastavlja s prisećanjem:
- Dosta 'grobara', a među njima i ja, ostali smo u prvoj liniji. Bez obzira što je većina nas bila golih ruku, u jednom trenutku smo potisnuli 'delije' do same blagajne ispod kazina na našem stadionu. Povređen sam u njihovom drugom naletu. Jedan poveći kamen me je pogodio u glavu, a drugi u leđa. Skupio sam snage, nekako se domogao mojih i ušao na stadion. Pazi, to je bilo jedno dva’est minuta pre početka tekme. I, kad je utakmica počela, osetim da me glava nesnosno boli, jezivo... Roknem preko stolica, skoro da se onesvestim. Vidim da mi je šiknula krv iz ušiju i usta! Ortaci me iznesu na atletsku stazu i uguraju me u kola Hitne pomoći. Povremeno sam gubio svest, ali, jebote, toliko mi je bilo krivo što su me utrpali! Pa, ja sam doš’o da gledam derbi, a ne da se 'vozam' u kolima Hitne pomoći! Al’ pazi, nisam ni ja lud! Molio sam vozača da požuri jer sam imao utisak da ću umreti u kolima! Posle su mi ustanovili naprsnuće baze lobanje koja drži mozak - objašnjava Aleksandar.
A onda se u priču ponovo ubacuje Dušan, i on, kaže, ima da doda još bitnih detalja vezanih za 'neviđenu šorku':
- Svaki nalet donosio je minimum deset razbijenih glava! Ne veruješ mi!? Bio sam prisutan do kraja 'šorke', a onda kada je policija već krenula da nas razdvaja, osetio sam silovit udarac. Neko me je puk’o ciglom! Jebote, pravo među oči! Krv je počela da prska na sve strane. Pošto sam malokrvan, žešće sam se uplašio. U Urgentnom su ustanovili da mi je... kako to doktori kažu, pukao frontalni deo sinusa u dubini sedam centimetara. Čak su mi izvadili i parče cigle koje se u glavu zabolo - pokazuje poveću rasekotinu Dušan.
'Zakleti neprijatelji' sada leže u istoj sobi, pričaju, šale se. I jednom i drugom zvrče mobilni, drugovi im se raspituju za zdravlje, pitaju ih kad će napolje.
- Dokle god ne bude jedne srpske zastave, mira na stadionima neće biti! I kad izađemo iz bolnice, družićemo se jer smo prvo Srbi, a onda sve ostalo. Mrzim Crvenu zvezdu, isto koliko volim Partizan, ali to ne znači da mrzim svoje roditelje koji su od malih nogu zvezdaši - poručuje Aleksandar. - Ma, Aleksandar je potpuno gotiva dečko, sigurno nastavljamo druženje. On mene zove Ciga, ja njega Groblje - dodaje Dušan. Naredni derbi je već devetog maja, finale Kupa. Dva nova prijatelja uglas poručuju: 'Ako bude šorke isto ćemo da se ponašamo! Čak i da se nas dvojica nađemo u klinču, nema, brate, milosti! Kad se neko zatrči, onaj drugi mora da se brani, jebi ga!' S. Vlajić
