Izvor: Blic, 26.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uveče lopta, danju losos
Uveče lopta, danju losos
Nataša Stamenković je već deset godina standardna rukometašica Ženskog omladinskog rukometnog kluba 'Napredak', jednog od naših najuspešnijih rukometnih klubova. Igra desno krilo, jer je levak, a levoruke rukometašice, uz to još i dobre, prava su retkost u ovom sportu. Odlučila je, međutim, pre oko osam meseci da s koleginicom iz ekipe Danijelom Erčević okuša rukometnu sreću na Farskim ostrvima. I krenula je na dalek put u nepoznato, na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sićušna ostrvca u Severnom moru.
- Ima 18 ostrva i ukupno 47.000 stanovnika, a ja sam angažman dobila u klubu 'Stjotna', što znači zvezda, u mestu Klaksvik sa samo 5.000 stanovnika. To je, ipak, drugi grad po veličini na Farskim ostrvima. Ali, daleko je, mnogo daleko, i gotovo uvek oblačno. Prva liga ima sedam klubova i igra se po četiri utakmice. Meni i Danijeli rečeno je da smo dovedene s jednim jedinim zadatkom, a to je da klub izbori opstanak u ligi - priča Nataša.
Zarade od rukometa, međutim, nisu takve kako se kod nas obično priča kada rukometašica ode u inostranstvo.
- Mesečno mi je plaćeno oko 530 evra, ali je klub plaćao i zakup kuće za mene i supruga još oko 660 evra mesečno. Zarada od rukometa je veoma skromna, a ljudi tamo su se čudili kada sam im rekla da ja nikada ništa drugo nisam radila, osim što sam igrala rukomet. To je za njih nezamislivo - priča.
I rukometašica iz Kruševca odlučila je da zasuče rukave i zaradi novac. A to je bilo jedino moguće u fabrici za preradu i pakovanje ribe, jer drugih fabrika na Farskim ostrvima i nema.
- Zbog toga što sam igrala rukomet u fabrici sam mogla da radim četiri sata dnevno. Ja sam odlučila da radimo puno radno vreme, od osam do 16 časova. Osam časova u mestu, ispred pokretne trake, s dve pauze od deset minuta za kafu i jednom od 20 minuta za ručak. Hladno, mokro, ne pomažu mnogo ni gumene čizme i rukavice. Svakoga dana prebacivala sam preko ruku od sedam do deset tona lososa. Doduše, nisam radila samo onog dana kada sam igrala utakmicu - upisuje Nataša Stamenković svoju rukometnu epizodu, koja je na Farskim ostrvima trajala osam meseci.
Zarada u fabrici, međutim, bila je daleko veća od onoga što je dobijala igrajući rukomet. U fabrici su radile i druge rukometašice, ali sve to se nije odrazilo na njihovu rukometnu formu.
- To za nas nije prejaka liga. Osim utakmica, trenirale smo tri do četiri puta nedeljno, ali je to važilo samo za nas profesionalce. Amaterke, a njih je većina u timu, uopšte ne moraju da treniraju, odnosno treniraju kad hoće i ako hoće. I odnos je sasvim drugačiji nego kod nas, ako pobedimo nema nekog velikog veselja, a kada izgubimo niko se ne ljuti, kažu da će biti bolje drugi put.
Sezona na Farskim ostrvima je završena, a klub je ostao u prvoj ligi.
- Ne znam da li ću da se vratim. Naučila sam da u isto vreme igram rukomet i radim u fabrici, ne bi mi više bilo teško kao na početku. Ali, mnogo, mnogo je daleko - dvoumi se Nataša. S. S. Nema ništa za džabe
Kada 'Stojtna' igra u svojoj hali u Klaksviku, okupi se prosečno oko 500 gledalaca. Osim igrača i trenera, svi drugi plaćaju ulaznice, bez ikakvog izuzetka.
- Moj suprug je, recimo, morao da kupuje ulaznicu za utakmicu. Čak i ja, kada sam želela da pogledam odbojkašku utakmicu našeg kluba, morala sam da kupim ulaznicu - priča Nataša. Ništa, kaže, nije besplatno.
