Izvor: Blic, 20.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspomene na nežnog mangupa
Magazin „Glorija" objavio je u najnovijem broju sećanja Mirjane Vuisić, udovice velikog glumca Pavla Vuisića koji je preminuo 1. oktobra 1988. godine. Prenosimo delove njenih uspomena na specifičnu ljubavnu vezu sa velikanom srpske glume.
- Pavle je bio enigma i boem. I to sam uvek poštovala. Zajedno smo bili 32 godine, do njegovog poslednjeg daha. Prvih dvadeset živela sam s celom njegovom familijom, roditeljima, bratom i sestrom. Kad mu je majka umrla, ta zajednica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se raspala, i mi smo tek tada postali pravi bračni par - priča Mirjana.
Kaže da je odnos dve žene u kući prolazio kroz razne faze i da je Pavlova majka Radmila s vremenom postala njeno najomiljenije društvo.
- Za svekrvu sam u početku bila devojčurak, onako vitka, nežne kose i često nije uspevala da nađe pravu meru odnosa prema meni. Povremeno me je mazila, kao da sam joj rođeno dete, a onda bi me, sasvim neopravdano, gledala kao suparnicu koja je uspela da joj ukrade sina. Period mog prilagođavanja zajednici trajao je punih deset godina. To je bila moja škola života.
Pavlova životna sapatnica, kojoj je u testamentu naredio da ga sama, uz šest popova, bez ikakvih govorancija isprati na večni počinak, završila je istoriju umetnosti, ali je, po njegovoj zamisli, od 1960. radila kao sekretarica režije na filmu. Tako je mogla biti više sa mužem, koji je mnogima izgledao kao boem dovoljan sam sebi. Koliko je, zapravo, umeo da bude nežan, znala je samo Mirjana, koja se nosila sa svim promenama njegovog raspoloženja.
- Osvojio me je na prvi pogled, tako što je davao značaj onome što govorim, a pričala sam mu svašta. Posle mi je priznao da sam i ja njega odmah opčinila. Bilo mi je 16, njemu osam godina više.
Velika ljubav nije naišla na razumevanje njenih roditelja, uglednog trgovca Jovana Jovanovića i Matilde (Ljiljane) Amodaj. Zato su se dopisivali tako što je Pavle ostavljao cedulje u udubljenjima stabala i drugim samo njima znanim mestima. Ta požutela pisma Mirjani danas pomažu da oživi uspomene na mladost i Pavlovu ogromnu strast i nežnost.
- Moji roditelji su bili očajni. Pokušali su sve da me spasu od, kako su ga zvali, mangupa. I umrli su, a nije im bilo jasno šta sam našla u Pavlu. Jednostavno, po njihovom mišljenju, on nije bio prilika za mene - sa setom se priseća Mirjana.
Ljubav je, naravno, bila jača od svih roditeljskih zabrana, a samo venčanje ličilo je pre na dramu nego na najromantičniji čin.
- Na njegovo upitno: „Pa?", bez zagrljaja, poljupca, usledilo je moje: „Ja moram da se udam". Koliko je očajnički to zvučalo shvatila sam kad se okrenuo, uhvatio me za ruke, ali umesto da me, srećan, podigne do neba, svojim: „Pa kad mora, mora. Hajdemo!", totalno me je prizemljio. Ni burme nismo imali, kumove smo nekako našli, a u jednom trenutku je promucao: „Na današnji dan je pala". Ja sam zabezeknuto rekla: „Molim?", a on mi je objasnio: „Bastilja, na današnji dan je pala. Danas je 14. jul..." Prekinula sam ga: „Ali, danas je 14. avgust i ja danas moram da se udam!"
Svu ovu zbrku napravio je Mirjanin otac, koji joj je naredio da se uda za tri dana, ili da je više ne vidi s „onim mangupom". I tako su se venčali 14. avgusta 1956. godine.
Jednom ih je novinar „uhvatio" na nekom snimanju i pitao koliko su zajedno. Mirjana je ugrabila da kaže: „Šest godina u braku i dve u vezi". Pavle je ove njene reči dočekao komentarom: „Ne bih se ja tim dičio". Bilo je to jedno od njegovih sitnih peckanja, koja je Mirjana, dok nije pročitala svog Paju, primala k srcu.
- Bilo je dana kada je bio nežan i duhovit, ali umeo je da ćuti i bude neraspoložen. Poštovala sam njegovu potrebu za društvom i kafanom, jer je to bio njegov život. Prihvatila sam taj tempo, jedino sam pazila da mu to ne uništi zdravlje i karijeru.
A onda je bolest zakucala na vrata male, idilične kuće na beogradskom Starom sajmištu. Pavle je umro 1. oktobar 1988. godine.
- Sahranila sam ga tajno. To mi je ostavio u amanet. Počiva u porodičnoj grobnici koju sam sredila kako je želeo, a koju za života nije hteo ni da pipne. Iz nekog sujeverja, valjda...
Udovica Pavla Vuisića, koji je „j" iz prezimena „izgubio" pukim slučajem, planira da dvadesetu godišnjicu smrti supruga obeleži kako dolikuje. Za desetu je snimila dokumentarni film o njemu.
- Da se preziva Vuisić saznali smo kada je trebalo da menja ličnu kartu, jer se ispostavilo da ga je pop u crkvene knjige upisao pod tim prezimenom. Pre toga, svi njegovi bili su Vujisići - kaže Mirjana.
Dece nisu imali. Prosto, tako se zalomilo. Ali imali su vezu koja je pokazala da je više od ljubavi.
