Izvor: Blic, 08.Nov.2009, 02:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uloga oca mnogo veća od slave u sportu
Nedaleko od olimpijskog sela u Los Anđelesu, gde smo bili smešteni za vreme Igara 1984. najavljen je koncert Bič Bojsa. Odmah sam otrčao kod selektora reprezentacije Ratka Rudića i rekao mu da bi bilo dobro da preskočim trening i odem na koncert Bič Bojsa. „Igore, jesi li ti normalan", pitao me je, a onda kratko šapnuo: „Sevaj!" Super smo se proveli, počinje ispovest za „Blic nedelje" proslavljeni vaterpolista Igor Milanović.
Pobeda na frku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Još nisam napunio devetnaest godina kada sam pozvan u seniorsku vaterpolo reprezentaciju SFRJ. Selektor je bi moj nekadašnji saigrač Ratko Rudić. Na OI u Los Anđelesu stigli smo u senci favorizovanih reprezentacija Italije, Holandije i SAD. U poslednjoj utakmici na turniru protiv Amerikanaca smo posle poluvremena gubili sa 5:2 . Dogovorili smo se da probamo da ih stignemo „na frku" i bezobrazluk. Igrali smo mangupski kao što klinci igraju basket tri na tri ispred zgrade. Potpuno smo ih zbunili i pred kraj izjednačili, što je zbog ligaškog takmičenja na turniru bilo dovoljno za titulu olimpijskog šampiona. Radovali smo se kao deca.
Detinjstvo
Moj roditelji su rođeni Beograđani. Otac Aleksandar je radio kao pravnik u ondašnjem saveznom SUP-u, a majka Vinka kao referent u Komunalnom zavodu za socijalno osiguranje. Imam tri godine stariju sestru Aleksandru s kojom sam delio milion nestašluka u detinjstvu među blokovima na Novom Beogradu U opštem ludiranju i jurnjavi po stanu dok su nam roditelji bili na poslu, pokušao sam da uhvatim sestru koja se vešto provlačila između komada nameštaja. U jednom momentu brzo je zatvorila staklena vrata od kuhinje kroz koja sam, par sekundi kasnije, bukvalno proleteo. Bio sam osnovac i za pola sata sam morao da krenem u školu, pa mi je sestra zalepila flaster na ranu ispod ramena iz koje je tekla krv. Učiteljica je videla kako se krv preliva preko moje košulje i hitno me je odvela u bolnicu, gde su mi lekari zašili ranu. Aleksandar i Vinka su bili mnogo razočarani mojim i sestrinim ponašanjem i stalno su ponavljali da mi je učiteljica spasla život.
Čvoruga na startu
Roditelji su me samoinicijativno vodili kao klinca na bazene u Sportskom centru Vračar i Starom DIF-u, radi mog zdravlja. Nisam se bunio, ali niko od toga nije pravio neku preteranu famu. U septembru 1976. godine odveli su ma na Banjicu na treninge plivača i vaterpolista. Olimpijski bazen mi je izgledao ogroman i nije mi bilo svejedno kada sam ušao u njega i počeo da plivam. Nisam uopšte gledao u kom pravcu se krećem kroz vodu, pa sam posle desetak sekundi tresnuo glavom u stativu vaterpolo gola. Ni trenerima ni roditeljima nije bio smešan moj „krivudavi debi" u olimpijskom bazenu. Imao sam čvorugu nekoliko dana, ali sam obožavao vodu, pa sam brzo naučio da gledam ispred sebe dok plivam.
Sport kao sudbina
U školi sam obožavao prirodne nauke i matematiku. Interesovale su me psihologija, matematika, fizika. U planovima su mi bile studije elektrotehnike, ali sam jako rano ušao u reprezentativne selekcije, što me je opredelilo da se potpuno posvetim sportu kao profesionalac.
Dobar početak
Za prvi tim Partizana debitovao sam sa nepunih šesnaest godina u meču s ekipom Mladosti iz Zagreba. Uvek je to bio najveći klupski derbi jugoslovenskog vaterpola. Pre utakmice mi je naš trener i moj vaterpolo otac Vlaho Orlić rekao: „Sine, ti ćeš biti veliki igrač ili mnogo velika budala." Bio sam srećan što mi se uopšte obraća i shvatio sam to kao kompliment. Našao sam se u bazenu sa sportskim i ljudskim veličinama poput Rudića, Belamarića, Manojlovića" koji su mogli da mi budu roditelji. Bio sam uznemiren pre početka utakmice jer nisam bio siguran da li sam dostigao nivo igre koji bi bio dovoljan za nastup s takvim asovima. Čim smo zaplivali, laknulo mi je i na toj utakmici sam postigao četiri gola.
Novi talas
U mojim tinejdžerskim godinama u Beogradu je bila aktuelna umetnička scena poznata kao „novi talas". Beograd je u umetničkom smislu tada bio avangardna metropola. Meni je najinteresntnija bila energija rokenrol grupa koje su nastupale u sali SKC-a. Iskrenost tih nastupa me je fascinirala. I mi u publici i oni na sceni smo bili svesni momenta u kojem se nešto značajno i lepo događa i umeli smo da uživamo u njemu. Nisam želeo da išta propustim od tadašnje zabave u gradu. Dešavalo se da posle noćnog provoda sa društvom idem peške preko Brankovog mosta kući na Novi Beograd. Nekada nismo imali para ni za pivo, a nekada smo trošili mnogo. Išao sam i na kućne žurke i stekao mnogo prijatelja sa tadašnje umetničke scene u Beogradu. Slikari, muzičari, talentovani, šarmantni ljudi bili su u mom okruženju tada i ostali prijatelji do danas.
Ajkule sa Banjice
U proleće 1983. štampa nas je prozvala „ajkule sa Banjice" jer smo osvojili šampionat pobedom nad neprikosnovenom ekipom dubrovačkog Juga. Za njih su tada igrali asovi poput Gorana Sukna, Veselina Đuha i Bože Vuletića. Igrali smo hrabro bez respekta i uspeli da ih dobijemo.
Madrid
Čuveno finale Svetskog prvenstva u Madridu svi pamte po mom golu u poslednjim sekundama koji sam na kraju osmog produžetka dao Italijanima. Finalu je prethodila paklena utakmica protiv reprezentacije tadašnjeg SSSR-a koja je bila u tom momentu najjača na svetu. Njima sam poslednji gol dao efektno šraubom, što ih je potpuno šokiralo. Selektor Rudić nam je pre tog meča rekao: „Momci ako želite da postanete svetski šampioni, morate biti spremni da pobedite bilo koga." U finalu sam kao i većina mojih saigrača doveo sebe u transcedentalno stanje u kojem nismo osećali umor u osmom produžetku. Sjajni igrač italijanske reprezentacije Alesandro Kampanja me je pogrešnom rukom napao i dozvolio mi da ga sa loptom preplivam u odlučujućem momentu. Kada se samo golman našao ispred mene, bio sam siguran da ću konačno da okončam tu celovečernju dramu u bazenu. Dao sam gol i postali smo prvaci sveta. Kasnije mi je Kampanja bio saigrač u Romi i stalno sam ga zafrkavao što me je „pustio" u poslednjim sekundama finala svetskog prvenstva. Jedva je preživeo svoju grešku u Madridu. Posle je FINA promenila pravila vaterpolo igre. Od tada se posle dva produžetka pucaju penali koji odlučuju pobednika na vaterpolo utakmicama.
Čuveni gol
Iz te utakmice ostaće upamćeno i neobično i emotivno navijanje TV komentatora Milorada Đurkovića, koji je, kad sam u poslednjem sekundu postigao pobedonosni gol, uzviknuo: „Milanović, Milanović, Milanović, goool... Jugoslavija je prvak sveta!"
Mladost i Zvezda
Bio sam prvi igrač koji je iz Partizana prešao u zagrebačku Mladost. Tim transferom sam rešio životnu egzistenciju. Već sledeće sezone postali smo prvaci Evrope. U odlučujućoj utakmici sva publika na plivalištu u Zagrebu skandirala je „Igore, Igore"", a moja majka Vinka mi je kasnije priznala da je u tim momentima plakala od uzbuđenja dok je gledala prenos utakmice na televiziji. Za Crvenu zvezdu sam odigrao jednu sezonu i Partizanu u finalu doigravanja dao ukupno dvanaest golova. Po šest na Banjici i Tašmajdanu. Tada su za Crvenu zvezdu igrali vrhunski igrači poput Jugoslava Vasovića, Vlade Vujasinovića, Aleksandra Ćirića, Aleksandra Šapića.
Seul
Pred put na Olimpijske igre u Seulu 1988. sa četvoricom saigrača iz reprezentacije koji su kao i ja igrali u beogradskim klubovima ludo sam se proveo uz živu muziku na splavu Hua- Hua. Obećali smo osoblju i muzikantima da ćemo u slučaju odbrane olimpijskog zlata pravo sa surčinskog aerodroma doći kod njih. Tako je i bilo. Osvojili smo zlato, sleteli u Beograd i odatle krenuli pravo na splav Hua–Hua. Predali smo medalje kelnerima i muzici i celu noć ludovali.
Moje rimsko iskustvo
U Rim sam stigao na poziv vlasnika vaterpolo kluba Roma koji je po svaku cenu želeo da angažuje najboljeg igrača na svetu. Dogovorili smo se za pet minuta. Roma je do tada bila drugoligaški klub i celi grad je bio na nogama kada smo u prvoj sezoni po mom dolasku osvojili LEN kup. U Rimu sam posle nekoliko meseci otkrio fantastična mesta za izlazak koja nisu bila izvikana i opšteposećena. Neretko se dešavalo da svoje saigrače Italijane kao što je bio Alesandro Kampanja upoznajem sa mapom uzbudljivih mesta za izlaske u Rimu. Slično je bilo i u Barseloni dok sam igrao za Katalunju. Saigrači su me vodili po nekim svima poznatim diskotekama punim turista. Posle mesec dana priča se okrenula i ja sam im otkrivao savršene džez i bluz klubove u kojima smo se fantastično provodili. Sa Katalunjom sam postao prvak Evrope prvi put u njenoj istoriji.
Pasta, sir i vino
U Italiji sam otkrio potpuno novi svet spremanja i uživanja u hrani i piću. Pre nego što sam stigao u Rim jedino mi je važno bilo da hrane na stolu ima mnogo. Oduševili su me potpuno novi ukusi testenina, različitih sireva i crnog vina. Uživao sam da posle dobre paste dosta dugo grickam sir i pijem crni „brunelo". Pa se vino probija kroz ukus sira. Nekoliko puta sam prisustvovao specijalnoj igri u kojoj nekoliko ljudi uz sir ispijaju vino iste sorte, ali je svaka nova boca bila od drugog proizvođača. Pa onda pričaju o tome i uživaju.
Uloga trenera
Potpuno je bilo logično da preuzmem vođenje prvog tima Partizana jer sam već trenirao juniore i drugi tim. Imam sreće što sam pedagog i trener momcima koji su iskreni prema sportu kojim se bave. Često im na treningu govorim „lakše malo", ali ne vredi. Oni znaju da su najbolji jer mnogo rade.
Gitara
Pred kraj dana kada sve umine ponekad se povučem u specijalni sobičak gde su smešteni računari, gitare i pojačala. Dobra računarska oprema i kvalitetna gitara mi omogućavaju da sviram solo sa najboljim džez i bluz bendovima. Istinski se opuštam u tim momentima i napajam organizam fenomenalnom energijom.
Porodica
Imao sam mnogo sreće da sretnem Natašu i da se oženim s njom. Zajednički život me je potpuno uravnotežio. Pronašao sam sebe u novom dnevnom ritmu obaveza. Kada su se rodile Irina i Isidora, Nataša i ja smo sve radili zajedno. Od presvlačenja do vođenja u obdaništa. Biti dobar otac je moja najznačajnija uloga u životu. Mnogo veća od slave koju sam u sportskoj karijeri stekao. Nataša i ja ponekad igramo tenis.
Lična karta
Igor Milanović je rođen u Beogradu 1965. godine. Vaterpolo je počeo da trenira u Partizanu. Sa reprezentacijom je postao dva puta svetski šampion, dva puta olimpijski pobednik, dva puta evropski šampion. Brojne evropske klupske titule osvajao je sa Partizanom, Katalunjom, Romom. Dva puta ga je FINA proglasila za najboljeg vaterpolistu sveta. Trenira vaterpoliste Partizana. Oženjen je s Natašom i imaju ćerke Irinu i Isidoru.
