Izvor: Blic, 24.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ugašena ognjišta
Ugašena ognjišta
Krećući iz rodnog Goražda na dugi izbeglički put, Rajka Tošić je sa jednoipogodišnjim sinom u naručju stigla u prihvatni centar za izbeglice Zabučje, na istoimenom brdu iznad Užica u maju 1993. godine. Narednih deset godina Zabučje im je bilo jedini dom. Isto koliko i njihovoj sugrađanki Ranki Delić i još 28 izbeglica.
- Prvih nekoliko godina bilo je teško, nismo mogli da se naviknemo na život u jednoj sobici, na sve te muke, a onda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se, tako, sviklo na sve. Sin je postao pravi momčić, dobar je đak i… šta ćemo?! Nazad nam nema, a šta će dalje biti videćemo – reče Rajka, jedan od 168 današnjih stanara Zabučja, koje je preksinoć, uz recital pod nazivom 'Opelo ugašenim ognjištima”, obeležilo desetu godišnjicu izbegličkog života.
Kroz nekadašnje brigadirske i vojničke, a od 1. maja 1993.godine izbegličke barake, u minulih deset godina prošlo je preko 30.000 srpskih izbeglica iz Slovenije, Hrvatske, BiH i sa Kosova. I, stanovali svi Srbi na jednom užičkom brdu, sa milion briga i muka, čekali da negde pođu ili negde se vrate. Mnogi su se, konačno, vratili kući, mnogi su otišli u svet, a mnogo Srba od kojekuda zauvek je našlo svoj večni dom na užičkim grobljima. U izbegličkim barakama na brdu Zabučje umrlo je 50 ljudi, a na svet nije došlo nijedno dete.
Na Zabučju su danas ostali da žive svi oni koji nemaju ni snage ni želje da se negde vrate ili da negde dalje počnu sve ispočetka.
Užičanin Ljubiša Kovačević je pre deset godina postao i posle deset godina ostao upravnik Zabučja.
- Smeštaj i ishrana izbeglica je sigurno na zavidnom nivou, tim pre jer imamo svoju farmu za proizvodnju hrane. Deca dobijaju i užinu, imaju besplatna letovanja, besplatne ekskurzije… Ipak, situacija u centru je teška jer imamo dosta bolesnih, donatora je sve manje i pitanje je šta će se dogoditi ako potpuno padnemo na teret državi – kaže Kovačević, navodeći i kao problem nezainteresovanost mnogih radno sposobnih izbeglica da rade i zarade.
- Ovde imamo linije za proizvodnju betonskih blokova, čačakalica, toalet papira i mašinu za preradu drveta, ali među izbeglicama je malo zainteresovanih za rad, usled čega smo prinuđeni da angažujemo ljude sa strane – kaže Kovačević.
Medicinska sestra Mira Milosavljević, rođena u Sarajevu i ranjena u Sarajevu, došla je na Zabučje 1995. godine. Sama. I ostala je sama. Svih izbegličkih godina starala se o zdravlju izbeglica.
- Videla sam mnogo bolesti, muka, smrti. Videla sam sve i posle svega ne znam više ni ko sam, ni šta sam, ni gde sam. Jedino znam da moram i dalje pomagati ovim ljudima – kaže Mira.
Obrad Radić iz sela Radučić kod Knina ima skoro punih osam godina izbegličkog staža.
- Početkom rata poginu mi sin, jedinac, i od tada smo ja i žena sami. Da nam je sin živ, ne bi mi bili ovde, u jednoj sobici – reče Obrad.
Sa Kosova, iz rodnih Gnjilana, Aleksandar Marinković je došao na Zabučje sa suprugom i sedmoro dece. Na pitanje kako žive, sleže ramenima, a na pitanje zna li šta mu je sa kućom, vadi desetak izbledelih fotografija na kojima se samo vide gomile ruševina:
- Sve su mi zapalili… Danas, živimo od 1.800 dinara dečijeg dodatka, ljudi nam odvde daju hranu, ja nešto zaradim sa krampom i lopatom… Šta ću?! – zapita se Aleksandar. Šta ću, nema se kud od ove muke, dodade i starac Jovan Lazić, rodom iz Suve Reke. Zoran Tmušić Otišli Krajnovići
Osamnaestogodišnja Nikolina Krajnović i njena mlađa braća, Savo i Milovan su već bivši stanari Zabučja. Nakon što su im pre dve i po godine, u razmaku od par meseci, umrli otac i majka, a njihovu samoću pomenuo 'Blic” i potom ublažili mnogi njegovi čitaoci, mladi Krajnovići su brzo porasli. Nikolina se udala i zajedno sa bratom Savom živi u Beogradu, a na Zabučju je nedavno stiglo Milovanovo pismo iz daleke Australije.
- Živi kod strine i kaže da mu mnogo nedostajemo. Kaže da su tamo sve neki crnci i da se jedva snalazi. Još je mnogo šta napisao i baš nas je slatko nasmejao – kaže medicinska sestra, Mira Milosavljević.
