Izvor: Blic, 27.Feb.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U susedstvu ekstremista
150 Srba, koje čuvaju vojnici Kfora
U susedstvu ekstremista
Selo Staro Gracko kod Lipljana, u kojem živi 150 Srba, okruženo je albanskim naseljima. Nevoljnici, kako sebe nazivaju, ostavljeni su na milost i nemilost komšija iz Malog i Velikog Alaša, Krajišta (uporišta albanskih ekstremista koje predvodi Rama Buja, učesnik pregovora u Rambujeu).
Od povlačenja vojske i policije niko od predstavnika državnih organa Srbije nije došao u selo, sve do onog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dana kada su ekstremisti digli u vazduh autobus 'Niš ekspresa', koji je prevozio Srbe.
- Nisu ispoštovane ni kosti koje ostaviše na njivi naši meštani - govori baba Zorka K. sa tugom u srcu jer joj je pre nepuna dva meseca umro sin ali ga nije mogla sahraniti pored muža na srpskom groblju u Starom Grackom, već je sahrana obavljena daleko, u Nišu.
Neuzorane njive i prazni ambari najbolji su svedok sudbine ovog isključivo poljoprivrednog sela. Iz njega su poticali poljoprivredni rekorderi Jugoslavije u proizvodnji pšenice, a već je treća godina kako brazda nije uzorana. Više od polovine njiva je ograđeno žutim trakama koje označavaju zaostale rasprskavajuće kasetne bombe od kojih je 1999. godine poginulo troje odraslih i jedno dete.
- U 'slobodne' njive niko ne sme. Teroristi vrebaju. Vrebaju i kad u pratnji Kfora krenemo na oskrnavljeno groblje koje je od centra sela udaljeno manje od 200 metara. Prosto rečeno, nema života - govore Starogračani, poreklom iz Hercegovine odakle su umakli pred Turcima, a 'sada umiču i sa Kosova'.
- Nemaština i nužda nas gone da krenemo put Srbije. Možda će na taj način neko saznati za nas. Eto, veli starina Ole, oni ubijaju naše, a ovi iz republike doneli rešenje o utvrđivanju porodičnih penzija uz obrazloženje da su umrli prirodnom smrću. To je ponižavajuće, to nas ubija i navodi na pomisao da smo zaboravljeni, a koliko do juče svi su u ovom selu nalazili svoje uporište. Šta se to dogodi?, pita se on i naglas razmišlja. Ne ostavlja se ovo bogatstvo. Moramo istrajati, ali kako? O kilu soli i brašna što nam dopreme ovi iz humanitarnih organizacija, jer Crveni krst Srbije i Jugoslavije za nas ne zna, kaže Milan N.
- Puta ni od kuda i nikuda. Svud Albanci i njihovi batinaši. Do Lipljana svega dva kilometra, ali u selu skoro da i nema čoveka koji je nogom kročio u taj zabranjeni grad. Crkva je na drugom kraju grada pa se do nje ne može izuzev pratnje. Lakše je dobiti dozvolu da krenemo svi iz Grackog no dobiti pratnju do crkve. Vidiš, eno Lipljana, grad rukom da dohvatiš, a u njega ne možeš. Prosto čovek da ne veruje. Kod tolikog broja vojnika ni slobode ni života - zbori Dragan koji u ime Starogračana kaže: - Prezime ne smeš pominjati.
U selu postoje osnovna i srednja škola ali je đaka sve manje. Ljudi odlaze i ne vraćaju se.
- Spali smo na manje od 150 a bilo nas je blizu 400. Pre nekoliko dana u tajnosti smo doneli odluku da krenemo put Srbije, a onda u selo dođoše civilni administrator i komanda Kfora. Svi nas tobože mole - ostanite, ali potajno se nadaju da ipak krenemo jer je njima lakše bez nas. Sedosmo i odlučismo: moramo ostati jer ovo se ne napušta bez krvi. Ako je Bog sudio da izginemo, neka tako bude. Možda će se onda neko setiti da postojimo. Strah me je za decu a za nas starije neka - zbori starina ali ime ne spominje već kaže:
- Znaju oni ko sam. Ja sam Srbin i ostaću ovde do poslednjeg. I moj pradeda je ovde ostao. I ja ću na ovom ili onom svetu.
- Molimo vas, druže, ako imate bilo kakve novine donesite nam - kaže dečak, učenik trećeg razreda srednje škole - pokazuje rukom na grupu dečaka okupljenu na igralištu na kome finski vojnici izvode jutarnju obuku sa odloženim oružjem nadomak srpskih srednjoškolaca.
Pre dva dana komandant Kfora obećao je ovim Srbima da će im omogućiti svakodnevnu pratnju do Lipljana i nazad. Oni kažu:
- To je za početak dovoljno, samo da bilo kuda izađemo.
Odluku o masovnom iseljenju Srbi su privremeno odložili. Unmik je ilegalno počeo da primenjuje odluku o zabrani prometa nepokretnosti, pooštrio mere kontrole na obroncima sela i na jedinom putu kroz Staro Gracko. Neđeljko Zejak Kako je Janko Tipsarević postao najbolji juniorski teniser sveta, prvak belog sporta koji više no papreno košta
Servis 200 na sat
Janko je imao 14 godina i odlučio sam da ga pošaljem na jedan od tri najveća pionirska turnira na svetu. Kupio sam avionske karte za Tarb, gradić na jugu Francuske. Janko je otišao sa trenerom, ja nisam mogao da putujem jer više nije bilo para. Dao sam poslednjih pet hiljada maraka. Ali, majka je htela da maše sinu pa smo došli do aerodroma. Dok smo čekali žena kaže: 'Ajde da popijemo kafu!'. 'Nemam ni dinara', kažem ja. 'Šta ćemo sutra za doručak?', pita ona. 'Ne znam! Nećemo doručkovati!', odgovorim. Ali ima boga! - provuče rukom kroz prosedu kosu, naruči pivo i nastavi veseliji deo priče Pavle Paja Tipsarević, otac Janka Tipsarevića najboljeg tenisera sveta do 18 godina.
Epiog: Janko je bio treći na tom turniru, i ne samo to, tamo ga je video Džems Merser, agent 'Pro serva' i sklopljen je ugovor na četiri godine. Janko od tada dobija 15.000 dolara godišnje, i dužan je da vrati ove pare kad uđe među prvih sto profesionalaca. Zahvaljujući tim parama učestvovao je na svim turnirima. Janko Tipsarević, posle pobede na 'Oranž bolu' u Australiji, postaje teniska zvezda u svetskim okvirima.
Deset godina Janko je dolazio tačno u 7 sati i 15 minuta na trening i nije bilo jutra kada je smeo da pomisli kako mu se još spava.
- Više je odskakao kengurskih skokova po kazni, nego što ima kose na glavi. Hiljade i hiljade treninga sam odgledao, više teren ne mogu očima da vidim. I na državne i druge praznike portir nam je otvarao prostorije teniskog kluba 'As' - salu Sportskog centra '11 April', da bi Janko trenirao. Dok su drugi išli na more, kupovali automobile, cela naša porodica je radila samo za njega. Potrošili smo najmanje 600 000 maraka. Sto puta sam se napio od muke, od želje, od emocija - kaže njegov otac.
Janko Tipsarević danas trenira po pet sati svakog dana.
- Kao dete od svih igračaka zanimale su me samo lopte. Počeo sam sa fudbalom, ali sam prestao posle prvog udaraca u cevanicu, priseća se Janko.
A onda je šetao sa dedom, deda je video reklamu za školu tenisa i odveo ga. Bilo je to novembra 1990. godine. Njegov prvi trener već posle nekoliko meseci rekao je roditeljima da bi trebalo ozbiljnije da treniram. U maju počeo je sa privatnim treninzima sa Vladom Stojakovićem.
Sa Romanom Savočkim on trenira već godinama. Igra sa reketom marke 'hed'. Prošle godine polomio je dvanaest reketa.
- On je igrač koji ne voli da gubi. Kad dođe u tešku poziciju eksplodira i udara reket o zemlju. To je odlika eksplozivnih igrača - kaže Roman, njegov trener.
Tipsarević se u Australiji družio sa Nemcima, Jamajčanima i Hrvatima. Zimonjić ga je upoznao sa Ivaniševićem. Dokićka je dolazila kod njega kući na ručak, a sa Mađarovskim je najbolji drug. Boba Živojinović ga je posavetovao da bi trebalo malo više da oseti volej.
Janko smatra da mu je servis oduvek bio najslabija tačka (mada je u Australiji uspeo da pošalje servis brzinom od 200 kilometara na sat, a rekord drži Rusevki sa 242 kilometra na sat). Ipak, njegov trener je veliki optimista:
- Sa 14 godina ovaj mladić je bio drugi igrač u svetu, sa 16 godina prvi, i sada je prvi u svetu do 18 godina. Ako sve bude u redu trebalo bi to isto da postane i u profesionalnom tenisu.
Janko je, ipak skroman momak iako ga nakon osvajanja prvog mesta u Australiji drugovi najčešće pitaju: 'Koliko si kinte dobio'.
- Oni ne znaju da nisam dobio ni dinara - kaže Janko, koji ističe da nije pročitao ni jednu jedinu knjigu o tenisu, ali siguran je kada kaže:
- Ne planiram ništa da osvojim. Planiram samo da igram kao što sam igrao. Ako nešto osvojim, super. Gradiša Katić Eksplozivni igrač
On je igrač koji ne voli da gubi. Kad dođe u tešku poziciju eksplodira i udara reket o zemlju. To je odlika eksplozivnih igrača - kaže Roman, njegov trener.
